Психијатар и психоаналитичар о малолетничкој делинквенцији, порасту бруталности, одговорности друштва… Млади имају проблем да изграде прави систем вредности
Омладина је све агресивнија. Старосна граница за најтежа кривична дела се спушта, па и деца убијају, рањавају, пљачкају, насрћу… Није ово време измислило агресију и злочине, али им је додало интензитет, бруталност и неке нове облике.
Овако психијатар и психоаналитичар др Војислав Ћурчић, управник Болнице за психијатрију КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, за „Новости“ коментарише последње примере насиља малолетника, посебно случај двојице дечака који већ са десет година у полицијском досијеу имају 300 кривичних дела. Пораст насилничког понашања и све већег притиска који млади трпе, каже, види свакодневно у својој ординацији, јер ради управо са адолесцентима.
– Није малолетничка делинквенција настала јуче. Присутна је одувек – процењује др Ђурчић. – Поплаву смо имали негде средином деведесетих година. Али тада је то било много безазленије. Преступници су имали ситни интерес – да вршњаку скину патике или јакну, да их носе или продају. Данас, премлаћују људе на улици, у аутобусу, на утакмицама, без икаквог видљивог разлога и повода или ако их попреко погледају. Имао сам младог пацијента који је непознатом човеку из чиста мира на улици разбио главу циглом. Објаснио ми је како је био толико нервозан да је морао нешто да уради. Ето, и тако је страдао недужан пролазник, а што је још горе, без икаквог осећања кривице насилника.
* Због чега се сада пиштољ потеже већ у основној школи?
– Проблематични период почиње негде са 12 или 13 година, јер су млади незадовољнији собом, својим животом, не виде перспективу и самим тим постају напетији, нервознији, импулсивнији и агресивнији. Најчешће је реч о вршњачком насиљу. И карактеристично је да готово увек наступају у групама. У групи се осећају јаче и моћније и тако добијају снагу, подстицај и подршку, између осталог и за насиље. Иза те насилности постоје незадовољство, психолошко трпљење и узнемиреност и тешкоћа да то поднесу или разреше на добар начин. У свом животу се осећају инфериорно, а онда се кроз насиље доживљавају моћнијима и јачим.
Грађански законик забрањује родитељске батине. Мислите ли да систем казне и награде ипак треба да постоји?
– Подржавам законску забрану физичког кажњавања деце и надам се да ће спречити будуће случајеве физичког злостављања у породици. Али систем награде и казне, и равнотежа између те две васпитне мере, наравно, морају да постоје, само без физичког кажњавања. Тако се учимо границама, како се нешто постиже и шта сме да се ради, а шта не. Без тога људска заједница не може да функционише.
* Где тражити кривце за то што су стасале генерације малих силеџија? Јесу ли то родитељи, наставници, друштво?
– Пре бих говорио о одговорности, него о кривици. Али има је на све стране. Данашње генерације младих су одрасле у компликованим друштвеним и економским околностима. Родитељи растрзани егзистенцијалним проблемима нису могли да им се посвете довољно и у правој мери. Зато су били препуштени самима себи. Не функционише ни у школама све најбоље, јер професори немају времена, а можда ни енергије за васпитавање, већ само да предају лекције и пропитују.
* Шта као друштво можемо да урадимо, а када на сцену треба да ступе институције?
– Потребна је подршка породицама. Али треба и младима пружити подршку да за сваку врсту проблема нађу добро, пожељно или прихватљиво решење. Не треба ћутати и заташкавати инциденте и злодела, ни у школи ни у друштву. Млади људи су по својој природи позитивни и спремни да прихвате позитиван став. Потребно је само да се неко бави њима. Ако не може да им се помогне у школи и у кући, или ако је проблем озбиљнији, треба да потраже помоћ стручњака. Била је идеја својевремено да се у свим домовима здравља оформе саветовалишта за младе. Педијатри су прошли обуку и били заинтересовани за рад, али је све стало због финансија. Проблем менталног здравља младих треба схватити озбиљно и исто тако се њиме и бавити. Јер све док не прођу тешка времена, неће проћи ни тескоба, бес, нервоза и патња који их муче. И збот тога им треба помоћи.
* Верујете ли да ће после генерација младих које нису проживеле ниједну годину благостања, стасати неке спокојније пубертетлије?
– Бојим се да ће бити још горе, бар у неколико наредних година. Очекујем да ће насиља бити још више и да ће бити бруталније, све док нам као друштву не крене набоље. Економско благостање смањиће и напетост, нервозу и бес, али ни то није довољно јер и у богатијим земљама има насиља. Потребно је да се младима бавимо и да им помогнемо да на добар начин прођу кроз овај компликован развојни период. И на том задатку би морали сви да се ангажују – појединци, институције и заједница.
* Имају ли на кога да се угледају? Јесу ли им родитељи и хероји са телевизије добри узори?
– Млади имају проблем да изграде прави систем вредности, јер не знају на кога да се угледају. Живе у окружењу у коме се толеришу многе негативне појаве и ликови. Криминалци су узори. Зато неки адолесценти размишљају да ако многа негативна, проблематична и незаконита понашња могу да прођу некажњено, зашто не би могла и њихова.
* У ком узрасту личност почиње да се „квари“, да се развија патологија?
– Личност се формира од рођења. И ако дете пати због нечега, то се често не испољава тако очигледно. Међутим, када дођу у адолесценцију, када им се тело узнемири хормонима, чему се придодају и сви други психолошки бурни догађаји одрастања, млади више не могу да задрже све оно што је било прикривено и потиснуто у њиховој души. То се обично дешава у седмом и осмом разреду, али су наставници тада још толерантни и помажу им да превазиђу те буре. Али кад дођу у средњу школу хаос у њима је највећи и тај проблем ескалира, а са њим и насиље. Тада се неки окрену дрогама, постану депресивни или јако промене понашање, а неки постану врло агресивни.
* Шта родитељима треба да буде аларм у понашању тинејџера?
– Када виде да им се дете повукло у себе, да слабије излази из куће и мање се дружи са вршњацима, да време проводи играјући бескрајно компјутерске игрице, да одустаје од дотадашњих задовољстава и школе. То су знаци да тај адолесцент пати и да не налази адекватнија решења за свој немир, тугу и незадовољство. Тада му треба пружити помоћ. Јер су млади у овом узрасту, између осталог, склони и да науде сами себи. Самоубиство је други или трећи узрок смртности у популацији између 15. и 24. године. Зато је важно разговарати са њима, разумети их, подржати, помоћи им и подстаћи их да се баве неким позитивним активностима, било да је реч о спорту, уметности, дружењу… А генерално, садашње генерације су све депресивније.
* Било је и самоубистава међу тинејџерима због исмевања на друштвеним мрежама. Да ли подсмех вршњака највише боли?
– У адолесценцији све може да буде врло трауматично, зато што су они несигурни и преосетљиви. Вршњаци, уз сву приврженост и подршку, умеју да буду брутални. Информације се толико брзо шире да једна спорна фотографија на друштвеним мрежама може потпуно да уништи психу младог човека, да га доведе у стање очаја и безнађа, што може водити у размишљање о самоуништењу и покушају самоубиства.
* Јесмо ли дошли у парадоксалну ситуацију – да се никад више није комуницирало, а да су људи све усамљенији?
– Интернет и друштвене мреже имају и добре и лоше стране. Друштвене мреже су добре за оне који су стидљиви, јер тако лакше остварују комуникацију са вршњацима. Али, са друге стране, друштвене мреже су отишле и у другу крајност. Имам утисак да млади на многа места иду само да би се тамо фотографисали и поставили слику на Фејсбук. Као да се забава не догађа, него се само слика, да је сврха сваког изласка документовање на друштвеној мрежи, а не сам провод. Не живе, не доживљавају већ стварају тако неку потпуно паралелну реалност у којој проводе огроман део времена.
* Осим друштвених мрежа, имамо још једну паралелну реалост – рекордери смо у дужини гледања телевизије. Је ли је и то бег од сопственог живота?
– То само говори о степену нашег незадовољства, трпљења и патње које потискујемо кроз то преплављивање сликама са ТВ екрана. Без престанка гледате неке шарене слике и тако не размишљате о сопственим мукама. За то су најбољи примери ријалити програми. Људи од тешкоћа и бесмислености сопствене свакодневице беже у животе неких непознатих људи.
* Јесу ли нам за ментално стање нације криве последње две веома трауматичне деценије?
– Нацију чине појединци и много њихових појединачних проблема ствара и један заједнички. Све недаће кроз које смо прошли су наравно оставиле трагове. Учиниле су нас и рањенима и рањивијима, психолошки прилично истрошенима и са мање способности да се носимо са недаћама које још постоје. Немогуће је да деценијама живите у несигурности и са проблемима, а да то не остави последице. Егзистенцијална неизвесност, губитак посла и други проблеми чине да су нам ординације све пуније анксиозних, забринутих и депресивних људи. Њих фрустрира неизвесност у којој живе и замишљање још већих недаћа које их чекају.
Ивана Мићевић
Интервју објављен у Новости 14. 11 2014. године