Како расте и развија се, дете постепено почиње да се упознаје са разним животним заповестима. То су једноставним језиком састављена правила понашања која су од давнина помагала људима да њихов живот у заједници буде складан, правила која сваког појединца „изводе на прав пут“. Тако бар већина људи сматра.
Дете још у првим месецима свога живота бива нападнуто једном простом заповедном речју од 4 слова: ЈЕДИ! И ту заповест малишан чује више пута свакога дана. Чује је од родитеља, од бака и дека, од рођака, па чак и од људи које једва познаје. Та четири слова временом се чврсто урезују у његовом памћењу и условљавају одређени начин живота.
Можемо у свакој породици видети како деца седе у својој хранилици са пуном чинијом испред себе и невољно кашиком мрљају по тој чинији. Та деца немају апетит, често чак осећају и одвратност према храни. Све из протеста због навалентности старијих. Али њихови протести им ни мало не могу помоћи, јер су непримећени од одраслих. Одрасли непрекидно понављају ЈЕДИ, ЈЕДИ, ЈЕДИ! Они мисле да и мала деца, као што то сами раде, треба да једу и пију много и брзо. А ако дете не жели (мада често чак и да хоће то физички не може) да испразни посуду са храном, прети му се оштрим казнама.
Чак и у рекламама на телевизији и интернету, на паковањима разних производа за децу, сликају се буцмаста деца, јер се сматра да су фино подгојени малишани најздравији. А у школама и вртићима све је више деце која, на жалост, подсећају на малу бурад која се крећу. И имају разних здравствених проблема који су директна последица неадекватне исхране која подразумева много више калорија него што је детету уствари потребно.
Заповест ЈЕДИ има далекосежне последице
Она се одражава и касније, у одраслом добу човека. Једење и преједање се претварају у устаљену навику, за многе људе и једини смисао живота. О томе довољно сведочи чињеница да је из године у годину све више људи широм света, нарочито у развијеним земљама, који пате од прекомерних килограма. У тој мери да више уопште није могуће да опет дођу до макар приближно нормалне телесне тежине.
Све је више мушкараца и жена који очајнички, са тридесет, четрдесет или више килограма сувишне тежине, одлазе код лекара и жале се да им срце пребрзо и прејако лупа, да не могу нормално да дишу и да се гуше, да имају проблема са варењем хране. А ти исти људи уопште нису кадри да одоле разним масним, слатким, сланим и свим другим ђаконијама које се пред њих ставе. Зато нису у стању ни да за целу годину смршају макар један једини килограм.
Деца по природи нису прождрљивици, ту гадну навику им усађују родитељи
Деца немају ту навику да једу, једу и само једу. Она узимају храну искључиво када за то осете потребу. А у различитим фазама свог раста малишани имају потребу за различитом количином хране. У неким фазама дете расте јако брзо и тада обично делује мршаво, некад чак и неухрањено. Са друге стране, постоје развојне етапе познате као периоди ухрањивања, када већина деце има округласти изглед. Права, истинска глад заслужна је за то што дете по самој својој природи зна колико му је хране потребно за нормалан метаболизам.
И тако… Одрасли који се углавном неправилно хране, сматрају да знају шта је детету потребно. Убеђени су да њихова схватања о исхрани треба да буду и схватања њихове деце. Као да не примећују да деца када су заиста гладна са задовољством једу и сув хлеб. Као да никада нису чули дете да када се врати из школе још на вратима пита шта има спремљено од хране, зато што је заиста гладно.
Драги родитељи, требали би да добро размислите и схватите разлику између одраслог човека и малог детета. Дете има добар апетит и хоће да једе само када за храном и осећа стварну потребу. Одрасли људи углавном једу уредно, често и по 6 пута дневно. Гутају велике количине хране, без бирања, без апетита, из чисте навике. И буду изненађени када једног дана, а тај дан ће сигурно доћи, од свога лекара чују да су болесни, да им је метаболизам лош, да неправилна размена материја прети да им угрози живот.
Да поновимо још једном – малишани, када је у питању исхрана имају меру, а ту меру одрасли тешко могу да знају и не треба да је одређују, нити да децу терају да на силу једу. Зато на ову сувишну заповест ЈЕДИ треба потпуно да забораве. Постоји мноштво других заповести које ће детету стварно бити од користи, па нек их изговарају до миле воље.
Извор: kucica.net