Када се људи одлучују да започну озбиљну везу или брак, углавном се ослањају на своја осећања према партнеру и како се осећају унутар везе.
Процењујући колико им партнер по својим особинама одговара, често не размишљају о томе како ће он да функционише у неким улогама које им тек предстоје.
Зато могу да их изненаде накнадне, а важне, велике међусобне разлике, као на пример у улози родитеља.
Оптимално је када оба родитеља деле сличне погледе на васпитање – од показивања љубави до дисциплиновања – тако да се слажу око циљева васпитања и начина њиховог досезања.
То не мора да значи да се обоје истоветно понашају према детету, већ да разумеју и одобравају васпитне поступке другог родитеља које, према потреби, позитивно тумаче детету.
Проблем у васпитању детета, а последично и између родитеља, настаје онда када родитељи имају различите, супротстављене погледе.
Тада свако од њих оцењује васпитне поступке оног другог као неприхватљиве.
Када родитељ који инсистира на дисциплини кажњава дете, други родитељ у томе види непотребно трауматизовање детета. А када други родитељ поступа попустљиво или презаштитнички, други у тим поступцима види кварење детета.
Због супротстављених гледишта на васпитање, родитељи једно у другом виде лошег родитеља, а дете као његову жртву. У њиховим односима се успоставља „драмски троугао”, динамика између прогониоца, жртве и спасиоца.
Зато се „мешају” у васпитање другог родитеља било да родитељ који спашава дете постаје агресиван према другом родитељу (акција прогањања прогониоца), било да „поправља штету” тешећи дете када други родитељ није присутан.
Не само да оваква динамика и неспојиви родитељски ставови збуњују дете, него га плаше њихове међусобне свађе око васпитања и могу да га наведу да закључи да је оно криво за њихов лош однос.
Ствар је још комплекснија када се умешају родитељи родитеља (бабе и деде) са својим гледиштима и саветима, као и својим утицајем на дете.
Како су деца данас једна од највиших животних вредности, непрестани конфликти око васпитања постају стални извори незадовољства и лоших осећања за оба родитеља. Веома често се неразрешени конфликт између ње и њега у улогама маме и тате преноси на друге улоге, па постаје конфликт између жене и мужа.
Све то дестабилизује брак и не тако ретко постаје разлог да се једно од њих одлучи за развод.
Како родитеље развод, којим се констатује да они више нису муж и жена, не ослобађа улоге маме и тате, родитељски конфликт се наставља и понекад претвара у прави рат против омрзнутог „непријатеља”, у коме не може бити победника.
Зато је добро упознати се на самом почетку озбиљне везе са васпитним ставовима партнера. Они који још увек међусобно „ратују” могу да се заједно укључе у терапију васпитног стила.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика