Сваки мушкарац може да буде отац, али баш сваки. Чак и детету које није његово. Отац је правна категорија, он је оно „име оца“ из докумената. И када је та рубрика из неког разлога празна сви знамо да тај отац негде постоји, скривен из неког разлога, доброг или лошег. С тим да је ово друго чешће.
Отац може бити одговоран. Може ићи редовно на родитељске састанке, може да прати напредовање свог детета, може бити забринут када се дете разболи. Може редовно да плаћа алиментацију, ако је ситуација таква. А може и све супротно од тога. Може му се, јер је такав отац.
Очевима се цепа кошуља када се дете роди. Очеви тада часте. Неки очеви се тада радују, неки мисле да се радују, неки се праве да се радују. Неки се крију.
Тате су већ друга прича. Није сваки отац тата, као што не мора сваки тата да буде отац, јер татом те проглашава дете. Тата је титула коју мораш да заслужиш. Колико год је лако дефинисати оца, толико је тешко одредити када се отац претвара у тату.
Виђао сам очеве који су врло брижни, нарочито са бебама. Виђао сам их код зубара, код лекара, у зоолошком врту, циркусу или школи. На свадби. Лако се међу њима препознају тате, мада се многи не упуштају у ту процену. Сматрају да је довољно то што је отац одговоран и што му се дете обраћа са „тата“. Јер многи очеви би да буду тате без да се стварно потруде да разумеју ко је тата и зашто је тата.
Нису очеви обавезно криви за то, многи од њих су имали оца, а нису имали тату. Мада су веровали да имају или су их у то други убеђивали.
Зато сваки отац свакога дана треба да се преиспитује да ли је тата или је отац.
Тата може да буде строг, може да подвикне. Тата може да се наљути, све може као и отац. Једино што тата не бије, батине су за очеве. Али тати је дете увек на првом месту, пре сваког посла, хобија и сваке забаве са друштвом. Очеви су више за ред. Тате се понекад праве да заводе ред, али сви знају да тата само тражи начин да достојанствено попусти.
Очеви могу бити незадовољни, тате тугују. Отац је поносан, тата је срећан. Отац се пење на камен који је тати пао са срца. Отац тврди да мораш боље. Тата ти каже да можеш боље. Следећи пут. Отац верује у твоје способности, тата верује у тебе. Чак и када не можеш да добациш до коша или да решиш задатак из математике.
Отац мисли да је његово дете боље од друге деце, тата се не бави другом децом него својим дететом, какво год да је. Тата се не такмичи. Отац очекује резултате, тата осмехе.
Очеви, када се скупе, хвале се својом децом или завиде једни другима. Када се састану тате они се радују или пате због туђе деце као да су њихова јер знају како је сваком тати.
Отац је присутан, а тата је ту. Чак и када ти није близу јер је на путу или не живи с тобом.
С оцем можеш да будеш пријатељ, чак и другар, тата је увек и само тата. Нема додатних квалификација. У животу можеш да наиђеш на мушкарца којег ћеш сматрати другим оцем, али тата може бити само један.
Прави тата увек за себе мисли да је лош тата. Јер добар тата зна шта је све могао да уради боље, а из ко зна ког разлога није. Тату боле грешке које је направио, грубе одлуке и речи које је правдао васпитавањем. Тата себи минусе уписује дебелим цртама, а твоји плусеви су му као солитери. У сталном је страху да је само отац, средње слово.
Отац мисли да све што ради ради за твоје добро. Отац мисли на твоју будућност. Тата мисли на садашњост. Тату не можеш да разочараш, али можеш да га повредиш.
Можеш мислити и тврдити за себе да си добар отац, а то могу и други да потврде. Али само твоје дете може да каже јеси ли или ниси добар тата. Туђи комплименти су ту безначајни.
Оца ти зову када нешто забрљаш. Ако ти кажу да доведеш тату, очекују да дође отац. Јер отац зна да казни, док тата покушава да разуме. Али када те друга деца киње јер званично немаш оца или није део твог живота увек говоре како немаш тату. Деца знају да свако има оца, али да је недостатак тате болан.
Оца можеш да изгубиш. Тата је с тобом и када није ту. Без обзира где је, на овом или оном свету. Тата бди над тобом од како си се родио, најпре слуша да ли дишеш, онда слуша како дишеш, после се брине где дишеш, с ким дишеш и шта дишеш. С татом причаш и када више није ту, тек када заувек оде схватиш колико му тога дугујеш, неизреченог. Не због њега, њему је довољно што постојиш, већ због себе.
Тата те никада неће оставити, ако оде на крај света наћи ће начин да ти се јави, да те охрабри. Да те пита и да те чује. Неће те шпијунирати чак ни када из далека, скривен, гледа како улазиш у школу или идеш на први љубавни састанак.
Немој никада да помислиш да је тата слабија верзија оца. Треба много више снаге и љубави, често и храбрости да би био тата. Али тату мораш да слушаш, док оцу можеш да се супротстављаш. Ко не слуша тату боље му је, можда, да има само оца.
Понеки отац може да буде свачији јунак или идол. Тата је само твој херој. Његови подвизи су другима безначајне и свакодневне ствари, а за тебе су померање планина. И свака његова похвала, колико год да их добијеш, свакодневно, вреди више од сваке награде. Питај некога ко је добио највеће награде, ако не верујеш.
Туђи очеви могу бити виши, снажнији, паметнији или богатији. Тата је највећи и најјачи човек кога знаш. Тату не поредиш са другим татама, бесмислено је, не можеш имати бољег тату. Као што ни он не жели боље дете од тебе, ако је тата.
Тата је мајстор, тата-мата. Отац је колац, понекад само новац.
Оца ти псују. У псовкама нема места за тату. Када те вређају преко тате, у тој увреди увек има неке зависти. Или си „татин син“ или ти је нешто омогућио „татица“, кога нема сада да те одбрани.
Отац мисли да пред њим не треба да имаш тајне, тата куца и када ти улази у собу. Отац те пита шта желиш, тата ти отвара видике.
Ако си отац велика је штета да не покушаш да будеш тата.
Што се мене тиче, ја сам однедавно ћале.
Пише: Зоран Станојевић, новинар и уредник Радио-телевизије Србије
Извор: e8.org.rs