Шта ако је све што ја желим једноставан, успорен, просечан живот?
Шта ако сам најсрећнија када је све у реду и без трзавица?
Ако сам једноставно осредња и одлучила сам живети с тим?
Свијет је тако бучно место, које својим убрзаним темпом живота тјера људе да се доказују, изграђују, такмиче и увек желе више. Теже већим и бољим стварима, жртвују сан за продуктивност, тежећи изврсности. Људи су постали аутоматизовани и ако нису постигли нешто огромно одлазе кући. Верују да су безвредни. Али то не мора свима бити тако.
Шта ако ја такав порив немам у себи и не желим бити изврсна, јер ме сваки неуспјех оставља тужном, потрошеном и исрцпљеном? Значи ли то да нисам довољна?
Шта ако никада не постигнем ништа у животу, осим да будем мама, сестра и супруга? А ти људи који су ми најближи схвате да их волим и да бих поново изабрала исто да могу. Може ли то бити довољно?
Шта ако никада не успијем помоћи сиротиште у Африци, али пошаљем намирнице и пронађем начине да помогнем некој од деце у комшилуку?
Шта ако понудим свијету мале ствари које имам за њега? Хоће ли то бити довољно?
Ако једноставно не желим написати књигу и покренути бизнис или држати јавне говоре пред хиљадама људи? Али имам потребу да пишем, зато што имам нешто за рећи и инвестирам у мале заједнице и организације жена у које верујем и потичем их да се брину о себи. Зато што веће није увијек и боље, а индивидуалност се цијени. Могу бити довољна и само с тиме.
Шта ако прихватам осредњост у сваком погледу и не тежим неким великим стварима, а не морају бити ни малене? Једноставно прихватам оно што се налази између и живим с тим. Било да се ради о килограмима вишка или мањка, послу који је сасвим солидан, а не претерано занимљив, једноставно све је ок, а ништа није сјајно, може ли тако?
Шта ако волим правити јела, али при томе наручујем некад и пицу и једем брзу храну?
Ако волим да планирам буџет, али волим и кршити правила па некад прекорачим исти?
Ако једноставно не волим декорације по кући, ни никакве фенси ствари и сматрам да је кућа мјесто у којој се једноставно преспава, једе и живе?
Ако једноставно желим бити здрава, одморна и наспавана, без да много вежбам и поредим се са онима који имају енергије на претек и чине се тако смирено и сталожено увек?
Ако сам превише религиозна за неке, а премало спиритуална за друге? Некима нејасна, а опет посвећена и спремна да подијелим са неким све своје тренутке и скривене страхове, сумње и неисгурности? Може ли то бити мој начин вере и може ли то бити довољно?
И ако сам удата двадесет и једну годину и волим свога супруга данас више него јуче, али никада нисам слиједила правила романтичне везе и савјете “експерата” о томе како волети некога истински и апсолутно? Ако немам све заједничке активности са њим и не мислим да можемо имати све заједно? Ако волим и време када смо одвојени једно од другог, може ли то значити да нам је брак довољно добар?
Шта ако сам мајка која је одушевљена својом децом, али треба и вријеме за себе и некада једноставно жели себи бити на првом месту и не играти се са њима, али која их воли и подржава у свему? Једна осредња мајка која не мора испунити сва очекивања, али некада успева своја?
Могу ли једноставно прихватити минимализам који желим да пренесем и на своју децу, барем када је у питању организација ствари у кући. Једноставно знам да свега има превише и желим да то некако организујем.Сваких пет месеци сређујем ормар своје деце и одлучујем о томе шта је вишка и шта им више не треба. Свесна тога да је потпуно немогуће да таквих ствари не буде, јер увијек имају тога за бацање.
Минимализам у играчкама подразумијева тачно и прецизно одвајање потребних и непотребних ствари, са намјером да се оне дају некоме коме ће заиста послужити. Некима су лего коцкице биле сметња на путу и забијале се у стопала сваки пут када крену на спавање. А онда су одлучили да их се ријеше.
Ја вјерујем да је могуће добро се организовати, чак и када је ријеч о ђечијим стварима. Једноставно се водим логиком да је боље имати мало играчака, али оних са којима ће се ђеца стварно играти, него гомилу беспотребних, које ће стајати у соби. То не значи да сам против играчака, већ да сам за децу.
Једноставно желим да се фокусирам на праве ствари у животу и да то пренесем и на своју децу. Да не маре за ствари, већ за људе. Да не мисле да су посебни ако имају стотине играчака, јер је циљ у игри, а не у поседовању.
Моје детињство је било такво. Скромно, али испуњено радошћу живљења. Може ли то бити довољно?
Ако некоме ускратите нешто да бисте му омогућили много, зар то не може бити довољно?
Ако прихватам своја ограничења и не покушавам их прећи и превазићи. Ако сам се помирила са оним каква јесам и цијеним и друге који су урадили исто. Ако је све што сам хтела имати малени, успорени, једноставни и осредњи живот. Предиван, тих и миран живот. Може ли то бити довољно?
Ја мислим да може.
текст: САРА ВЕЛАГА
Извор:lolamagazin.com