Šta ako je sve što ja želim jednostavan, usporen, prosečan život?

april 3, 2017

 
Šta ako je sve što ja želim jednostavan, usporen, prosečan život?

Šta ako sam najsrećnija kada je sve u redu i bez trzavica?
Ako sam jednostavno osrednja i odlučila sam živeti s tim?
Svijet je tako bučno mesto, koje svojim ubrzanim tempom života tjera ljude da se dokazuju, izgrađuju, takmiče i uvek žele više. Teže većim i boljim stvarima, žrtvuju san za produktivnost, težeći izvrsnosti. Ljudi su postali automatizovani i ako nisu postigli nešto ogromno odlaze kući. Veruju da su bezvredni. Ali to ne mora svima biti tako.
Šta ako ja takav poriv nemam u sebi i ne želim biti izvrsna, jer me svaki neuspjeh ostavlja tužnom, potrošenom i isrcpljenom? Znači li to da nisam dovoljna?
Šta ako nikada ne postignem ništa u životu, osim da budem mama, sestra i supruga? A ti ljudi koji su mi najbliži shvate da ih volim i da bih ponovo izabrala isto da mogu. Može li to biti dovoljno?
Šta ako nikada ne uspijem pomoći sirotište u Africi, ali pošaljem namirnice i pronađem načine da pomognem nekoj od dece u komšiluku?
Šta ako ponudim svijetu male stvari koje imam za njega? Hoće li to biti dovoljno?
Ako jednostavno ne želim napisati knjigu i pokrenuti biznis ili držati javne govore pred hiljadama ljudi? Ali imam potrebu da pišem, zato što imam nešto za reći i investiram u male zajednice i organizacije žena u koje verujem i potičem ih da se brinu o sebi. Zato što veće nije uvijek i bolje, a individualnost se cijeni. Mogu biti dovoljna i samo s time.
Šta ako prihvatam osrednjost u svakom pogledu i ne težim nekim velikim stvarima, a ne moraju biti ni malene? Jednostavno prihvatam ono što se nalazi između i živim s tim. Bilo da se radi o kilogramima viška ili manjka, poslu koji je sasvim solidan, a ne preterano zanimljiv, jednostavno sve je ok, a ništa nije sjajno, može li tako?
Šta ako volim praviti jela, ali pri tome naručujem nekad i picu i jedem brzu hranu?
Ako volim da planiram budžet, ali volim i kršiti pravila pa nekad prekoračim isti?
Ako jednostavno ne volim dekoracije po kući, ni nikakve fensi stvari i smatram da je kuća mjesto u kojoj se jednostavno prespava, jede i žive?
Ako jednostavno želim biti zdrava, odmorna i naspavana, bez da mnogo vežbam i poredim se sa onima koji imaju energije na pretek i čine se tako smireno i staloženo uvek?
Ako sam previše religiozna za neke, a premalo spiritualna za druge? Nekima nejasna, a opet posvećena i spremna da podijelim sa nekim sve svoje trenutke i skrivene strahove, sumnje i neisgurnosti? Može li to biti moj način vere i može li to biti dovoljno?
I ako sam udata dvadeset i jednu godinu i volim svoga supruga danas više nego juče, ali nikada nisam slijedila pravila romantične veze i savjete “eksperata” o tome kako voleti nekoga istinski i apsolutno? Ako nemam sve zajedničke aktivnosti sa njim i ne mislim da možemo imati sve zajedno? Ako volim i vreme kada smo odvojeni jedno od drugog, može li to značiti da nam je brak dovoljno dobar?
Šta ako sam majka koja je oduševljena svojom decom, ali treba i vrijeme za sebe i nekada jednostavno želi sebi biti na prvom mestu i ne igrati se sa njima, ali koja ih voli i podržava u svemu? Jedna osrednja majka koja ne mora ispuniti sva očekivanja, ali nekada uspeva svoja?
Mogu li jednostavno prihvatiti minimalizam koji želim da prenesem i na svoju decu, barem kada je u pitanju organizacija stvari u kući. Jednostavno znam da svega ima previše i želim da to nekako organizujem.Svakih pet meseci sređujem ormar svoje dece i odlučujem o tome šta je viška i šta im više ne treba. Svesna toga da je potpuno nemoguće da takvih stvari ne bude, jer uvijek imaju toga za bacanje.
Minimalizam u igračkama podrazumijeva tačno i precizno odvajanje potrebnih i nepotrebnih stvari, sa namjerom da se one daju nekome kome će zaista poslužiti. Nekima su lego kockice bile smetnja na putu i zabijale se u stopala svaki put kada krenu na spavanje. A onda su odlučili da ih se riješe.
Ja vjerujem da je moguće dobro se organizovati, čak i kada je riječ o đečijim stvarima. Jednostavno se vodim logikom da je bolje imati malo igračaka, ali onih sa kojima će se đeca stvarno igrati, nego gomilu bespotrebnih, koje će stajati u sobi. To ne znači da sam protiv igračaka, već da sam za decu.
Jednostavno želim da se fokusiram na prave stvari u životu i da to prenesem i na svoju decu. Da ne mare za stvari, već za ljude. Da ne misle da su posebni ako imaju stotine igračaka, jer je cilj u igri, a ne u posedovanju.
Moje detinjstvo je bilo takvo. Skromno, ali ispunjeno radošću življenja. Može li to biti dovoljno?
Ako nekome uskratite nešto da biste mu omogućili mnogo, zar to ne može biti dovoljno?
Ako prihvatam svoja ograničenja i ne pokušavam ih preći i prevazići. Ako sam se pomirila sa onim kakva jesam i cijenim i druge koji su uradili isto. Ako je sve što sam htela imati maleni, usporeni, jednostavni i osrednji život. Predivan, tih i miran život. Može li to biti dovoljno?
Ja mislim da može.
tekst: SARA VELAGA
Izvor:lolamagazin.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Šta ako je sve što ja želim jednostavan, usporen, prosečan život?"

  1. Sestra majka supruga kaže:

    Kao da sam ja pisala. Potpuno razumem i svakodnevno uživam u takvom životu. Pozdrav!

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama