И на крају дана важно је само: Зна ли колико је волим?
Зна ли како кад заспи останем бар још пет минута да је гледам, слушам како дише и баш сваки пут, већ преко 500 дана, помислим „Ја, баш ја родила све ово?“
Kако се једва суздржим да је не пољубим у образ величине крофне или у руб усне, онај који развуче кад ме угледа, а можда и у око мало устрептало.
И некад је и пољубим, нек се и пробуди, вриједило је?
Зна ли да често у кући обоје гледамо само у њу и растемо као бухтлице у рерни јер је чудо одабрало баш нас, да пробамо да јој будемо најбоље што се може бити?
Зна ли да је сваки пут скенирам погледом и знам сваку флеку, сваки милиметар коже и колико јој је блата остало под ноктима док је покушавала да скупи све каменчиће овог свијета?
Зна ли, осјети ли, како се наших заједничких 150 кила истопи пред њених 11 само ако пожели да смо тад ђиха ђиха коњ, скочко или кловн?
И на крају дана, само то је важно – да ли зна колико је волим, као што никог нисам и никог нећу вољети.
Надам се да зна.