Драге моје „колегинице“ маме, претпостављам да сте често на оваквим сајтовима у потрази за новим начинима како да будете још боље маме својој деци, како да их научите још нешто ново. Претпостављам да се свакодневно трудите око њих најбоље што знате и умете. Пазите сваки дан шта су тог дана јели, да ли су унели довољно витамина, да ли су чисти, испеглани. Покушавате вероватно и да их сваки дан научите како да буду добри људи када одрасту. И онда на крају дана, када би сте се требале посветити себи… паднете од умора и то „време за мене“ прође у спавању… а ујутру све поново у круг.
Да ли сте се икад запитале да су деца ту да нас науче нешто, пођеднако као и ми њих?
Јесте ли приметили да су мала деца активна, по цео дан трче, скачу…. а уопште нису уморни?Такви су зато што у току дана раде само оно што воле! Мој живот се из корена променио када сам почела да учим од свог сина како да проведем дан. Имала сам милион обавеза и сви изговори су ми се сводили на то како сам ја „одговорна“, а одговорни људи се не понашају детињасто.
Погледајте своју децу, њима уопште није логично да морају да раде нешто што не желе. Онда ми утрошимо године труда у то да их убедимо да живот није забава већ опасна џунгла у којој мораш сваки дан бити на опрезу да те „страшни лав“ не поједе.
Родимо се са способношћу да срећу видимо у малим, свакодневним, стварима.
Радујемо се шљапкању у барицама, од срца се смејемо игри скривања, врхунац наше среће је свакодневно присуство наших родитеља поред нас. Онда нам ти исти родитељи до краја живота понављају „мораш и не смеш“ и из највеће могуће љубави (тачније бриге) униште ту способност да се радујемо малим стварима.
Драге моје маме, не мора кућа да блиста у сваком тренутку, неће наша деца памтити како им је у детињству кућа увек била уредна. Мо’ш мислити ако некад имате ловачки ручак (то је онај – ко шта улови у фрижидеру). Неће се деца разболети ако некад „прескоче“ кашику. Сетите се и сами свог детињства, памтите само то да ли су вам родитељи били „крути“ или насмејани.
Ја имам 34 године и најлепше успомене из детињства су ми баш оне у којима ме тата за ручком гађао пире кромпиром, уфлекао зид… мама шизнула. Kад сам почела да излазим, будио ме већ после пар сати са фором „мама хоће да те буди а ја јој не дам, само ти спавај“ и тако све док коначно не устанем. Мамино остављање крем бананице на мом јастуку иако сам се већ спремала за удају (и дан данас ми је то омиљени слаткиш јер ме подсећа на родитељску љубав)…
Међутим, иако сам имала најдивније родитеље и мене су учили да је живот суров и да се живи уз вечиту борбу, јер су и они тако учени. Тако сам живела све док нисам почела да учим од свог сина како је живот уживанција… просто јер то заслужујеш. Тако једноставно, а уствари за наше мозгове који су испрограмирани другачије, тако компликовано. Ја сам ту животну лекцију добила од стјуардесе у авиону док нам је показивала како да реагујемо ако авион крене да пада. Данас ми је реченица коју је изговорила потпуно логична, а тада сам на прву лопту, када сам чула први део реченице, помислила да ће бити најгора мајка на свету ако икад буде имала децу.
„Kада искоче маске са кисеоником, молимо родитеље да маску прво ставе себи а тек онда својој деци, јер ако прво не помогнете себи, нећете бити у стању да помогнете својој деци“
Ако не научимо ми први колико је леп живот, нећемо бити у стању да научимо то ни нашу децу, већ ћемо их стално учити да раде баш оно што нама ускраћује осмех. Дозволите оном детету у себи које сте отерали у ћошак да изађе и да вас подсети колико је живот заправо једноставан када радиш оно што волиш. Да СТВАРНО користиш то „време за мене“.
Јављају кишу ових дана, искористите је и ускочите у прву барицу ?
Аутор текста: Роса Павловић-Мирковић
Извор: Маминсајт