Мала бина за млађе основце
Велики број деце воли да учествује у раду драмске секције и веома су срећни када наступају у школским приредбама пред својим родитељима, учитељима и вршњацима. Приредбе колажног типа скоро је немогуће замислити без кратких драмских текстова којих има у изобиљу, а на учитељима је да одлуче који ће текст мали глумци драматизовати. Често су за реализацију неког комада потребни одговарајући костими и реквизити, па је неопходно ангажовање и учитеља, и родитеља како би се набавили. Учитељ може и сам да осмисли дијалог који би био поучан и помало шаљив, а који не би изискивао израду компликованих костима и реквизита.
И З В И Њ Е Њ Е
ЛИЦА: МАМА и МИРКО
Мама спрема колач.
Мама: Мирко, Мирко… ма, чујеш ли ти мене?
Мирко (дотрчава ): Ево ме… шта је било?
Мама: Ништа није било. Хоћу нешто да ти кажем.
Мирко: Кажи, мама.
Мама: Вечерас долазе тета Гога и чика Славе…
Мирко (прекида је): Јаоооооо…!
Мама: Шта ти је? Зашто јаоооооо…?
Мирко: Јао… само да не доведу и оног њиховог сина!
Мама: Ивана?
Мирко: Јесте… баш њега…
Мама: А ја сам мислила да им кажем да обавезно дође и он.
Мирко: Нееееееее… немој да им кажеш.
Мама: Добро. Нећу… али шта ако ипак дође?!
Мирко: Зато сам и рекао јао!
Maма: Чекај, чекај… па зар ти и Иван нисте најбољи другари?!
Мирко: Јесмо… нисмо… били смо.
Мама: Па шта се десило?
Мирко: Јуче сам га случајно гурнуо… он ми је рекао „Пази, будало трапава!” Ја сам му рекао „Трапава будала ми каже…” и онда смо почели да се бијемо…
Мама (запрепашћено): Бијете?!!!
Мирко: Него шта! Пребио бих га да није наишао учитељ.
Мајка: Јао, Мирко! ТИ би га пребио?!
Мирко: (хвалисаво) Пребио, него шта?!
(Мама се подбочи, гледа га љутито, мршти се и врти главом)
Мирко (помирљиво, тишим гласом): Добро, мама, па и нисмо се баш нешто нарочито потукли…
Мама: Али сте се потукли …чекај… кажеш да си га случајно гурнуо?
Мирко: Да.
Мама: Да ли си му се извинио?
Мирко: Не.
Мама: Да си му се извинио, да ли би ти рекао да си трапава будала?
Мирко: Да… не… не знам… можда…
Мама: Сигурна сам да ти не би рекао. Да си му само рекао: „Извини, нисам намерно” нити бисте се извређали, нити би се потукли.
Мирко (замишљено): ‘Ајде, зови тета Гогу и кажи јој да обавезно дође и Иван.
з а в е с а
С О К О Ћ А Л А
ЛИЦА: ДЕДА и УНУК
Деда чита књигу. Унук игра игрице на телефону.
Унук: (гледа у свој телефон) : Јао… бре… безвезе… јао… глупане… баш си глуп…
Деда: (спушта књигу, скида наочаре): Синко, с ким се свађаш…
Унук: Свађам се са телефоном… нервира ме…
Деда: Са телефоном?!… цццц… (врти главом)
Унук: Јесте… са телефоном… нешто кочи… неће… не могу да пређем на нови ниво?
Деда: Како кочи? Какав ниво?
Унук: Деда, играм игрицу на телефону… не могу сад да ти објашњавам…
Деда: Не можеш?!… а можеш да се играш са телефоном и да се свађаш с њим…
Унук: Јао, деда…ти то не разумеш….
Деда: Дабоме да не разумем… Када сам ја био дете, лепо изађем напоље, па се играм са другом децом, истина и ми се посвађамо, па и потучемо… а ти седиш ту сам, играш се и свађаш са телефоном… е, дете, дете… ви данас и не знате да се играте… У моје време, синко, није било тих „сокоћала“…
Унук: Сокоћала?!
Деда: Да… да… није било на хиљаде ТВ канала, интернета, паметних телефона све су ти то, дете моје, „сокоћала“.
Унук: Хахаха… деда, СОКОЋАЛА… каква смешна реч… па шта сте радили?
Деда: Играли смо се напољу, правили Снешка зими, пели се на трешње лети… и нисмо се свађали ни са Снешком, ни са трешњом.
Унук: Хахаха… да се свађате са Снешком, и са трешњом… наравно… нисте ваљда блесави.
Деда: ‘Ајде, сада остави тај телефон. Позови друга и изађите напоље да се играте, па нисте ваљда блесави.
з а в е с а
Аутор: Марина Раичевић, ОШ „Вук Караџић“, Бор