Dramski tekstovi za mlađe osnovce – „Izvinjenje” i „Sokoćala”

15 januara, 2018

Mala bina za mlađe osnovce

Veliki broj dece voli da učestvuje u radu dramske sekcije i veoma su srećni kada nastupaju u školskim priredbama  pred svojim roditeljima, učiteljima i vršnjacima. Priredbe kolažnog tipa skoro je nemoguće zamisliti bez kratkih dramskih tekstova kojih ima u izobilju, a na učiteljima je da odluče koji će tekst mali glumci dramatizovati. Često su za realizaciju nekog komada potrebni odgovarajući kostimi i rekviziti, pa je neophodno angažovanje i učitelja, i roditelja kako bi se nabavili. Učitelj može i sam da osmisli dijalog koji bi bio poučan i pomalo šaljiv, a koji ne bi iziskivao izradu komplikovanih kostima i rekvizita.

           I Z V I NJ E NJ E

LICA: MAMA  i  MIRKO
Mama sprema kolač.
Mama: Mirko, Mirko… ma, čuješ li ti mene?
Mirko (dotrčava ): Evo me… šta je bilo?
Mama: Ništa nije bilo. Hoću nešto da ti kažem.
Mirko: Kaži, mama.
Mama: Večeras dolaze teta Goga i čika Slave…
Mirko (prekida je): Jaoooooo…!
Mama: Šta ti je? Zašto jaoooooo…?
Mirko: Jao… samo da ne dovedu i onog njihovog sina!
Mama: Ivana?
Mirko: Jeste… baš njega…
Mama: A ja sam mislila da im kažem da obavezno dođe i on.
Mirko: Neeeeeeee… nemoj da im kažeš.
Mama: Dobro. Neću… ali šta ako ipak dođe?!
Mirko: Zato sam i rekao jao!
Mama: Čekaj, čekaj… pa zar ti i Ivan niste najbolji drugari?!
Mirko: Jesmo… nismo… bili smo.
Mama: Pa šta se desilo?
Mirko: Juče sam ga slučajno gurnuo… on mi je rekao „Pazi, budalo trapava!” Ja sam mu rekao „Trapava budala mi kaže…” i onda smo počeli da se bijemo…
Mama (zaprepašćeno): Bijete?!!!
Mirko: Nego šta! Prebio bih ga da nije naišao učitelj.
Majka: Jao, Mirko! TI bi ga prebio?!
Mirko: (hvalisavo) Prebio, nego šta?!
(Mama se podboči, gleda ga ljutito, mršti se i vrti glavom)
Mirko (pomirljivo, tišim glasom): Dobro, mama, pa i nismo se baš nešto naročito potukli…
Mama: Ali ste se potukli …čekaj… kažeš da si ga slučajno gurnuo?
Mirko: Da.
Mama: Da li si mu se izvinio?
Mirko: Ne.
Mama: Da si mu se izvinio, da li bi ti rekao da si trapava budala?
Mirko: Da… ne… ne znam… možda…
Mama: Sigurna sam da ti ne bi rekao. Da si mu samo rekao: „Izvini, nisam namerno” niti biste se izvređali, niti bi se potukli.
Mirko (zamišljeno): ‘Ajde, zovi teta Gogu i kaži joj da obavezno dođe i Ivan.                          

                                                      z a v e s a
S O K O Ć A L A

LICA: DEDA  i  UNUK
Deda čita knjigu. Unuk igra igrice na telefonu.
Unuk: (gleda u svoj telefon) :  Jao… bre… bezveze… jao… glupane… baš  si glup…
Deda: (spušta  knjigu, skida  naočare): Sinko, s kim se svađaš…
Unuk: Svađam se sa telefonom… nervira  me…
Deda: Sa telefonom?!… cccc… (vrti glavom)
Unuk: Jeste… sa telefonom… nešto  koči… neće… ne mogu da pređem na novi  nivo?
Deda: Kako koči? Kakav nivo?
Unuk: Deda, igram igricu na telefonu… ne mogu sad da ti objašnjavam…
Deda: Ne možeš?!… a možeš da se igraš sa telefonom i da se svađaš s njim…
Unuk: Jao, deda…ti to ne razumeš….
Deda: Dabome da ne razumem… Kada sam ja bio dete, lepo izađem napolje, pa se igram sa drugom decom, istina i mi se  posvađamo, pa i potučemo… a ti sediš tu sam, igraš se i svađaš sa telefonom… e, dete, dete… vi danas i ne znate da se igrate… U moje vreme, sinko, nije bilo tih „sokoćala“…
Unuk: Sokoćala?!
Deda: Da… da… nije bilo na hiljade TV kanala, interneta, pametnih telefona sve su ti to, dete moje, „sokoćala“.
Unuk: Hahaha… deda, SOKOĆALA… kakva smešna reč… pa šta ste radili?
Deda: Igrali smo se napolju, pravili Sneška zimi, peli se na trešnje leti… i nismo se svađali ni sa Sneškom, ni sa trešnjom.
Unuk: Hahaha… da se svađate sa Sneškom, i sa trešnjom… naravno… niste valjda blesavi.
Deda: ‘Ajde, sada ostavi taj telefon. Pozovi druga i izađite napolje da se igrate, pa niste valjda blesavi.
                                                      z a v e s a

Autor: Marina Raičević, OŠ „Vuk Karadžić“, Bor

  
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama