Сутра се завршава прво полугодиште ове школске године.
Закључујемо оцене и додељујемо општи успех сваком ученику. Врлодобар ће бити и онај са просеком 3,50 и онај са 4,49. Тај успех, узгред, сам по себи неће служити ничему, осим што представља неко пролазно време, орјентир ђаку и наставнику. На крају школске године игнорисаћемо те закључне оцене са полугодишта, и рачунаћемо нови просек уважавајући све оцене од септембра до јуна. Ово је већ логично, јер се на крају другог полугодишта даје закључна оцена за читаву школску годину, а не само за друго полугодиште.
И тада ћемо просечној оцени доделити надимак, па ће одређени опсег просечних оцена заокружених на две децимале носити добар успех, неки други одличан, и тако редом. Разлика између 4,49 и 4,50 неће бити у заиста безначајних 0,01, већ ће се изопачити у питање живота и смрти. У ту сумануту ситуацију довешће нас поменути надимци за успех, јер између врлодоброг и одличног успеха разлика може бити баш 0,01. Да би ученик по сваку цену био одличан, да би биле задовољне маме, тате, баке, деке, а неретко и одељењске старешине, мољакаће се, вршиће се притисци и на крају ће неко да поклекне и поклони баш ту једну оцену која недостаје за одличан успех. Нису нам стране ни изјаве типа “Ако ми ви закључите четворку, историчарка ће ми дати петицу, и бићу одличан”.
При рангирању за даље школовање, ови надимци за успех биће потпуно небитни.
Сабираће се просечне оцене из претходних разреда. Нема табеле у којој се каже за одличан успех уписати пет бодова, а за врлодобар четири. Значи, бесмисао је видљив голим оком, али и даље упорно опстаје. И не само што опстаје, већ је директно одговоран за поклањање оцена и фабриковање успеха. То што наставници газе сопствену професију када таквим притисцима подлегну, друга је тема.
Наш школски систем је у центар поставио оцену и сада се све врти око ње. Зато и не чуди што је касније у животу важнија диплома од знања које иза ње стоји. Онда још мање чуди што се дипломе купују без икакве срамоте, стида и срама, и што полако долази доба када ће се стидети они који уче и они који знају. Испашће глупи у друштву, а друштво ће нам све чешће водити окореле незналице, поносне на незнање које су надоместиле сналажљивошћу. Све чешће ћемо чути “ма знаш да ова моја не воли да учи, па смо је уписали на тај-и-тај факултет, бар неку диплому да има”. Истине ради, треба поменути и оне ретке родитеље који ће вам рећи да им је оцена небитна, да их занима да ли је њихово дете напредовало, и да им је важно знање. Нажалост, заиста су ретки, или најређе долазе у школу.
ДА СЕ ВРАТИМО НА ОПШТИ УСПЕХ
Рачуна се као аритметичка средина СВИХ закључених оцена, из СВИХ предмета. То значи да ће се матуранту који жели да упише медицину, при формирању ранг листе на упису подједнако вредновати оцена из физичког васпитања или историје, као и оцене из биологије или хемије. С друге стране, оном који жели да упише ДИФ, одлучиваће и оцене из страног језика или географије. Све ће ове оцене равноправно утицати на збир просечних оцена из средње школе. Свесна ризика да ће се неке колеге наљутити или увредити због овога, мада немам намеру ни да их љутим, ни да их вређам, усудићу се да питам да ли је исправно да све оцене носе исту тежину. Знам да су ђаци потпуно незаинтересовани за предмете из којих оцена не улази у просек. Знам да друштвени амбијент не указује на важност културе, уметности, правилног физичког развоја, и да је једино што предметима из ових области даје на важности – оцена. Јасно ми је и да ће неко поставити питање по чему је математика важнија од музичког, и то баш на данашњи дан када је Србија преплављена најприземнијим шундом. Ја ћу ипак, и поред свега, поставити питање:
Да ли је исправно да оцене из свих предмета носе исту тежину?
У основној школи или гимназији општег типа, могло би да буде.
У средњој стручној школи већ не би смело да буде исправно.
Да појасним. Радим у економско-угоститељској школи. Предајем пословним и финансијским администраторима. И једни и други имају општеобразовне предмете, општестручне и стручне. Мој предмет је општеобразовни. Предајем страни језик. И предмет Српски језик и књижевност је општеобразовни. По мом мишљењу, важнији је од страног језика. Предајем и општестручни предмет Пословни енглески језик. По мом мишљењу, важнији је од оног општеобразовног енглеског језика. Али, моји ђаци имају и бројне економске предмете који ће их сутра хлебом хранити. Да ли је могуће да су у погледу оцењивања и тежине тих оцена изједначени са осталим предметима? Мислим, могуће је и јесу изједначени, али да ли је то исправно? Рекла бих да није.
Зато је и ово је повод за питање из наслова текста: шта општи успех ђака заиста говори о успеху?
Да ли оцене из неких предмета служе само за “јачање” општег успеха?
Можда не знате да постоје факултети (не у Србији) на којима се просечна оцена не рачуна простом аритметичком средином. Оцене се прво множе са бројем бодова који сваки од предмета носи. Кажу – нису све десетке исте. Реално и нису. Да ли су онда све петице у нашем доуниверзитетском образовању исте?
Надам се да ово питање нећете схватити као омаловажавање појединих предмета. Овде није реч о важности предмета, већ оцена. А ако је оцена једина мера предмета, проблем је много озбиљнији.
Извор: klotfrket.com