Проблем настаје онда када играње игрица постане важније од стварности, кад дете више времена и енергије улаже у игрицу него у сопствени живот.
Да ли и колико верујемо у то? Мислимо ли да се то нама и нашој деци неће десити?
Када приметимо прве знаке?
Проблем настаје онда када играње игрица постане важније од стварности, кад дете више времена и енергије улаже у игрицу него у сопствени живот.
Кад седење испред екрана доминира животом нашег детета и кад приоритет над свим животним активностима имају игрице или друштвене мреже и увиђамо да је дете попустило у школи и занемарило све друге обавезе, постаје очигледно да нешто није у реду и прогласимо компијутер као главног „кривац“ за то.
Данас се не може замислити живот без интернета, компијутера, телефона јер нам све то много олакшава живот. Тако треба и да буде. Лакше и брже долазимо до информација, лакше се комуницира… пуно користи, али са друге стране и опасност да себе, свој живот, своје снове подредимо интернету, друштвеним мрежама, игицама итд.
Болести зависности нису новина, познато је да неки људи могу бити зависни од хране, алкохола, дрога, секса, али оно што јесте новина то је тзв. не хемијска зависност – „електронски кокаин“ где спада и играње игрица, а то је потврдила и светска здравствена организација.
Ова зависност, које још и нисмо у потпуности свесни полако али сигурно осваја све више и више мозгова наше деце.
Креће врло наивно, такорећи од рођења, да би беба била мирна пустимо јој неку песмицу, али не да слуша него да гледа у шарени екран (што шареније и што веселије то боље), да би лакше заспала, боље јела, да би била мирна у ресторану, код кући док мама и тата обаве шта имају… Кад беба мало порасте онда већ и сама зна да тражи и да укључи шта жели да гледа, на понос својих родитеља „малим слатким прстићем тачно зна где треба да притисне“…а онда крећу цртаћи, филмићи, игрице све у исту сврху, да буде мирно, да се забави док путује, док чека итд.
Шта мислимо да се тиме постиже? Знамо ли за последице?
Док је дете окупирамо разним интересантним садржајима оно је мирно али му је зато реалност досадна.
Кад гледам у екран лепо ми је, пријатно, кад пређем ниво у игрици задовољан сам, кад освојим неку територију успео сам, појачава се ниво хормона среће, мало допамина, мало ендорфина и директно шаљемо дете у зависност. Мозак подстиче лучење хормона среће и дете заправо постаје зависно од тог осећаја.
Да би се развијао, мозак мора бити стимулисан. Када су одређени делови мозга активни јер је дете ангажовано у одређеној радњи, у тим деловима се повећава број веза између можданих ћелија. На остале делове које не користимо, који нису стимулисани пада прашина тј. у њима се смањује број синапси, односно веза између ћелија. Не само да се мозак понаша економично, већ је и пластичан јер нема унапред задату структуру која је непроменљива, већ се мења у складу са потребама – неуропластичност мозга. Дакле, имамо „моћ“ да мењамо структуру мозга.
То значи да ће структура дететовог мозга у извесној мери зависити од начина васпитања, односно од врсте уобичајених активности детета. Заправо јачају оне функције које се највише користе а друге слабе.
И заиста, када гледамо из ове перспективе, морамо се сложити да утицај дигиталног окружења на дете може бити веома велики.
Често се заваравамо тиме да деца играју „паметне“ игрице које развијају логично мишљење и које су стратешке. Само што не мислимо на то колико нам те логике и стратегије виртуелног света имају смисла у стварном животу у ком треба причати, преговарати, разговарати, мислити…
Научимо нашу децу да буду јунаци у свом животу а не у својим игрицама. Нек развијају сопствене стратегије, оне животне, које ће их чинити херојима својих постигнућа. Научимо их да прелазе сопствене зацртане нивое како би се осетили добро и били здрави. Треба да их суочимо са животом, таквим какав јесте, ни сувише лак ни тежак, такав какав је. Нека знају да не мора увек бити пријатно и угодно.
У супротном, дете које постаје или је постало зависник од видео игрица или интернета губи контролу над својим временом па и својим животом.
Занемаривање обавеза и лошије оцене су само неки од првих видљивијих симптома. Јавља се импулсивност и неспособност одлагања задовољења жеље као и недостатак социјалних вештина и антисоцијално понашање.
Дете се повлачи, осећа нелагоду, немир, напетост, анксиозност, мрзовољу, депресију, агресивно је. Једино задовољство осећа кад је испред екрана.
На крају ова зависност може да води у психотичност, да се не прави разлика између стварног и виртуалног света.
Има много разлога да се замислимо и коначно поставимо јасне, видљиве границе нашој деци како би сутра били јунаци у својим животима а не у својим видео игрицама.
Пише: Јелена Вишекруна, педагог
Извор: Praktika.rs