Некада давно децу су чували анђели. Пазили су да не падну с трешње, да се не убоду босом ногом на трн, да се не оклизну у потоку, да не залутају у шуму…
Ако би се анђео чувар превише занео песмом птица или мирисом цвећа дешавале су се мале незгоде. Али, то је било ретко.
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда… Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци…
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и… О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
Захвална деца желела су да загрле и пољубе Бога, па су скакала да Га дохвате. А пошто је било толико тога на чему треба захваљивати деца су скакала по цео дан, а њихова весела граја чула се до седмог неба.
А онда… Е, онда су њихови родитељи продали кућу у селу и купили станчић на спрату у граду. Добри анђео је учио децу да на свему, па чак и на томе, треба да захвале Богу, али – комшијама се то није свидело.
Тата је хтео тишину кад дође с посла, а мама се много секирала због новог намештаја.
А деца ко деца, чисте душице – захваљивала би Богу по цео дан! Тако их је учио анђео.
Наљутише се тата и мама – дадоше анђелу отказ! Траже бољег чувара – неког ко ће да смири децу. Не прође много – примише другог у службу.
Да је црн – црн је, да је ружан – ружан је. Ни рогови му не фале. А реп – кус.
Са сточића скиде „досадну“ породичну икону, а уместо ње стави чаробну кутију. А кутија свира, пева, шарени се! Притиснеш ли једно дугме – видиш слонове у Африци, друго – већ си на дну мора, на трећем трче за лоптом, на четвртом јављају какве су цене на пијаци…
Седе деца ко кипови, не чују се, не дишу, прескачу ручак (или домаћи), али скупоцене нове столице више не. Сви су мирни и задовољни – и деца, и родитељи, и комшије.
Изгледа да црни чувар нема мане. Али, ипак има – много се плаши крста! А његов бели претходник научио је децу да се крсте. Шта ако саставе три прста и… О, не! То не сме да се деси!
Зато им је поставио још једну чаробну кутију, у спаваћу собу. И малу телефонску у џеп. Све типка до типке!
Да три прста никада не буду слободна за крст!
А бели анђео још увек лети око прозора. Јер много воли децу. Чак је успео да се прикраде и да на чаробне кутије за замрзавање деце убаци по једно своје дугме.
Па ако га неко дете случајно притисне отопиће се и моћи ће опет да се крсти, да трчи, да ради, да воли, да дели, да запева Богу, да полети молитвом до самога неба!
На том дугмету пише – искључи.
Извор: Теодул