Крај вртићког доба

Ускоро за предшколце наступа званичан крај вртићког доба. Многа деца, па и моје, остаће тамо све до краја августа, са паузама за летовање. Ипак, од следећег понедељка предшколска група званично се растура.

Крај
Крај једног доба, крај невероватних шест година нашег живота. Моја ћерка је у вртић, тачније у јасле које припадају њеном вртићу, пошла са 11 месеци. Прво је пузала наоколо, затим је проходала, проговорила, скинула пелене.
Кад смо крочиле у тај, за нас непознат свет, све је мирисало на бесконачно.
Године су полако пролазиле, некако лагано, мекано.
Трајало је и трајало, као да се никада неће завршити. Нисмо ни биле свесне да је то био тек привремена оаза мира пред искорак у неки опаснији, нови свет. Осећале смо се као да смо одувек ту припадале, мислиле смо да ћемо заувек ту и остати.
Шест година. Преко две хиљаде дана. Вечност.
Имамо колекцију фотографија тог нашег вртићког друштва.
Рођенданске прославе, радионице, излети, чак и заједничко зимовање.
У суштини је са неким другарима провела више времена него самном.
Гледам групне слике, иста лица која су се постепено мењала, кратке бебеће косе девојчица порасле су. Кикице, рајф, пуштене косе. Чак и да не знате која је слика старија, по фризурама малих сирена, све би вам било јасно.
Што рече моја ћерка недавно, мама, да ли сам ја сада мала девојка?
Увелико се спремају за завршну приредбу на којој ће они, који су напокон ове године најстарији (а то је у вртићу такорећи функција), извести некакву компликовану представу о којој не желе да причају. Видела сам само одломке текста и ништа нисам разумела.
Једино знам да ће бити суза.
Неће деца плакати на представи, плакаћемо ми, родитељи.
Признајем да сам прошле године једва издржала док су тадашњи предшколци слушали похвале, примали дипломе и опраштали се од својих васпитачица.
Потресла сам се гледајући туђу децу, како ли ћу се тек осећати када будем гледала своје?
Ми, родитељи, удруженим снагама смо спремили поклоне за наше васпитачице. Направили смо “тајну” вибер групу и договарали се. Оне у ствари заслужују много више од тог скромног знака пажње, јер су нам обезбедиле спокојне дане на наших пословима док су оне заправо подизале, васпитале и подучавале нашу децу. Оне су их спремиле за наредну фазу живота, не ми, родитељи.
Чини ми се да је овај вртићки период донео толико промена, толико “првих” тренутака:
први кораци,
прво седење на ноши,
први дан без пелена,
прве речи,
прво самостално храњење,
први другари,
прве свађе,
прве љубави.
Кад год помислим на нешто што је моје дете урадило први пут, тај први пут ме често асоцира на вртић у коме је провела читавих шест година.
Много пута сам одговоре на питања тражила баш тамо, баш од тих васпитачица у том њеном вртићу.
И често ми се чинило да оне о мом детету знају више од мене, јер су са њом провеле сате и дане и месеце и године.
Кад се све сабере, био је то велики део њеног малог живота који је пресудан за њено даље одрастање.
Моја беба постала је мала девојка. Понекад ми се чини, преко ноћи. А трајало је шест вртићких година.
А сада, биће и последњи пут:
да бирамо хоћемо ли степеницама или лифтом до тог првог спрата на коме је вртић,
да проведе дан са старим другарима,
да са њима иде на излет,
да кловн Паја дође на рођендан,
да ми ујутру каже ћао мама, видимо се касније, а ко долази по мене поподне?
да имамо родитељски састанак вртићке групе,
да се моја ћерка грли са обожаваним васпитачицама,
да се поздрављам са другим родитељима у пролазу.
Сећам се да смо прве године у јаслице долазиле колицима. То је био период када сам дете носила низ и уз три спрата наше стамбене зграде.
Затим смо проходале, али смо ишле лифтом, било ми је лакше.
Потом смо се окуражиле и ухватиле у коштац са степеницама.
Првих година сам ја звонила на врата вртића, а сада моја ћерка може сама да дохвати то исто звоно. Не мора више ни да се пропиње на прсте.
Порасла је, та врата и то звоно гледали су нас како протеклих шест година долазимо и одлазимо.
Последњи дани раног детињства, туга јер је вртићком добу дошао крај.
Стрепња и наговештај радости:
Шта ли ће нам донети та страшна школа?
 
Извор: Мојпедијатар