Постоје нека мала деца, и “нека” су јер нису наша, јер нису ничија, јер немају утицај и моћ

Да ли вам се чини да остављате кући своју срећу тражећи по цијели дан за њих срећу, у исто вријеме знајући да су само са вама срећни?

Да ли имате времена за размјењивање њежности са дјецом сваки дан? За онај осјећај када вам се од њихове топлине топи душа, када вас преплављује љубав и прелијева се око вас, када мислите да сте најчистија особа на свијету, тако препуштени, опуштени..

Да ли вам ваша породица личи на породицу када сте ви били дијете, сјећате ли се те огромне љубави према мами и тати? Сјећате ли се страха да им се ништа не догоди, жеље да буду живи и здрави заувијек?

Да ли сте осјећали рушење свијета када сте без њих остали или и даље живите у страху и жељи да су живи и здрави заувијек?

Постоје нека мала дјеца, којима су се страхови обистинили. Дјеца која су заувијек остала жељна љубави, загрљаја, топлине, мириса, осмијеха својих родитеља.

Заувијек ненахрањени љубави, пажње, миловања, подршке, ходаће кроз живот са огромном рупом на срцу, коју ни једна срећа неће моћи надокнадити.

Или пак, постоје нека мала дјеца чији родитељи нису били мажени у свом дјетињству или који својој дјеци љубав не знају пружити, не желе, неће, одбацују их, кажњавају, туку, злостављају, напуштају, окривљују.

Ова мала дјеца дане проводе у сузицама, леденим на малим образима, са својим жељама, боли, ранама..

Постоје нека мала дјеца, чији плач нико не чује, којима је у раним годинама живота исписана историја једнака животу три човјека, који и да све кажу, све што им је у сјећању, души и у ожиљцима, одрасли им не би све повјеровали и често не вјерују, врло често, јер је нестварно, несвакидашње, немогуће, непожељно за прихватити…

Да се некоме стварно десило. Постоји један дјечак, који је за казну седам сати стајао у ћошку и још један за којег тата никада није упитао и двоје дјеце која су стављана у пластично буре док су се родитељи послом удаљавали по пола дана од куће и дјевојчица коју је додиривао ујак, једну отац, једна је повукла изјаву, јер јој је мајка говорила да лаже, једна када је порасла се вратила мајци која ју је отјерала, једном напустила, други пут отјерала…

Постоје, та мала дјеца, постоје. И “нека” су јер нису наша, јер нису ничија, јер немају утицај и моћ.

Никада нећемо сазнати колико су времена трпили насиље, прије него што смо за њих сазнали, колико су ћутали, штитили и покушали разумјети лоше понашање родитеља, колико дуго су их оправдавали, само да ми за њих не би сазнали, само да их не би одвојили, да их не би узели, да им не би рекли све оно што су сами знали, да им не би срушили сузице наде да ће бити другачије, да ће бити боље.

Али постоје тренуци када је страх све већи, када батине јаче боле, када су модрице све видљивије, када је све болније из школе вратити се кући. Постоје дани када срећа више није срећа.

Чак и када се руше снови, када је јасно да тако не може даље, мала тјелашца трепере сва, главице убрзано размишљају, ређају се сјећања и траже други излази, само да мање боли, да буде као некада прије, да се све поправи, исправи.

Та нада је толико јака, да је тешко препознати у дјетету свјесност постојања доброг и лошег, разлику између свјесне и несвјесне намјере родитеља, у његовању среће и њеном уништавању до краја.

Али знамо, једно знамо..то је дјечији живот и када би их пустили да бирају, опет би изабрали исте родитеље, само да буду мало бољи, мало мање нервозни, мало мање пијани или да мало мање туку, јер то је њихов живот, био нама добар или лош, једини је који имају!

И тешко је дјетету помоћи да схвати, да срећа више није срећа, да ћемо се ухватити за ручице и заједно ићи тражити другу, нову срећу, а да срећу која сада није срећа нећемо скроз напустити, даћемо јој шансу, гајићемо наду, да ће успјети, а знамо, сами знамо, да ће можда успјети и да можда неће и ту мисао ћемо прогутати и сакрити дубоко у себи.

А гришће нас, сваки наредни дан дјететове наде.

Када случај преовладају емоције, када мислите да нема рјешења, да нема излаза, да су трауме вјечне.. Постоје маме, друге маме, у којима љубав непрестано расте, зову се хранитељице.

Оне су научиле како руке да пруже, оне имају топлу кућу, пуно играчака, мирисни ручак, оне имају разумијевање, имају времена и спремне су на даноноћне разговоре, на загрљаје и грљења, на море сузица, топлих, које се не хладе на образима, јер их она брише, јер она исто плаче, осјећа, жали, помаже да зарасте, да буде боље, да престане, да се заборави, да се превазиђе.

Знају оне да је долазак у њихову кућу тежак, да је нежељен, да није тако требало бити, али су стрпљиве, знају зашто су родјене, зашто су створене, знају да су у срушеном дјечијем свијету једини ослонац, једина нада и чекају, чекају док то дјеца не виде, док не схвате, док се не увјере.

У животу увијек има мјеста за двије среће. Срцу треба дати шансу, треба га држати отвореним, једино тако љубав може да расте и хранитељице то знају.

И стварно вријеме продје и стварно ране зарасту и стварно се лоша искуства превазиђу и стварно се може градити срећа и стварно се никада не заборави, али бар мање боли, а то све јер су оне ту, јер нас оне приме у свој дом када схватимо да дома немамо, јер нам оне бришу сузе све док не престану да теку, јер имају у нас наде и када сами немамо, јер знају како нас оспособити, како нас очврснути, како нас научити да правилно и чисто градимо своју срећу, јер нас науче како да се носимо са својим искуствима.

Није то њима посао, оне своја врата и своје срце истински отварају, оне живе и проживљавају сваки тренутак са дјететом и зато их нема пуно, не може то свака мама….

Бранка Костадиновић