Шта је то што јапанско школство чини друкчијим од других? Не, то нису само чињенице да школска година почиње у априлу, и да овдашњи ђаци похађају основну, средњу и вишу средњу школу. Ако занемаримо технике које доносе врхунске академске резултате, јапанско образовање фасцинира и због тога што акцентује друге животне аспекте. Пред вама су четири карактеристике овог система образовања, које би свака школска реформа могла да узме у обзир.
Ученици брину о школској хигијени
Да сте ученик у Јапану, вероватно вам на памет не би пало да шарате клупу маркером, или да на неки други начин уништавате школску имовину. Ако не због неког племенитог уверења, онда из једноставног разлога – што ћете, вероватно, ви то и да бришете. Можда не баш ви, али ће то онда морати да учине ваши другари, којима је тог дана запала „редарска” дужност.
Колико год ово звучало незамисливо у другим културама, јапански школарци сами одржавају ред у својој школи и не налазе ништа лоше у томе. У зависности од узраста, они воде бригу о чистоћи својих учионица, ходника и тоалета, а често и о биљкама и школским љубимцима. Већина школа не запошљава особље у ове сврхе, а уколико особље постоји, његова надлежност се углавном своди на послове компликованијег карактера.
Иако би се могло приговорити да је ова пракса ипак ствар одређеног културног менталитета, ипак треба признати да она представља леп начин учења одговорности, поштовању свог и туђег рада, и уопштено, радним навикама. И то од малих ногу!
Исхрана као део образовања
Може ли се правилна исхрана сматрати делом образовања? Одговор је потврдан, ако се налазите у Јапану.
Ученици јапанских школа свакодневно добијају укусне али избалансиране оброке, са квалитетним састојцима. Колику важност Јапанци придају правилној исхрани огледа се и у томе што се у школи о њој истовремено и учи. Осим тога, и овде је на делу развијање радних навика, јер ученици оброке сервирају сами, док их, према неким извештајима, у неким школама сами и спремају. На тај начин исхрана недвосмислено представља значајан део едукације.
Постоји још једна лепа ствар у вези са културом обедовања у јапанским школама. Осим што, наиме, једу здраво, јапанска деца једу у својим учионицама, и то заједно са својим учитељима. На овај начин се поспешује блискост и између њих и наставника, као што се пропагира и једнакост, јер су оброци исти за све и приступачни свима.
Школски клубови
Шкоски клубови можда асоцирају на секције у нашим школама, с тим што су овакве екстракурикуларне активности у Јапану у многоме озбиљније схваћене. У јапанском образовном процесу је сасвим природно да ученик буде члан макар једног школског клуба, сходно својим афинитетима, а избор је више него разноврстан. Осим што постоје клубови за готово сваку врсту спортске активности, једнако су заступљени и они који покривају различите културне аспекте. Тако ученици могу да се баве и драмом, сликањем, цртањем манги, али и вештинама из своје културне традиције, као што је, на пример, церемонија чаја. Другим речима, чини се да у јапанским школама постоји „за сваког по нешто.” А, уколико ученици желе да се баве нечим чега нема на тренутном школском „менију”, слободни су да сами покрену иницијативу.
Предности оваквих клубова су очигледне. Ученици су у могућности да бесплатно развијају своје таленте, уче се међусобној сарадњи, а „вишак” енергије је уложен у нешто продукивно. Са друге стране, у јавности се указује и на чињеницу да овакве активности одузимају превише времена, с обзиром да се многе од њих одвијају шест пута недељено. Ако би се, узимајући ово у обзир, разматрала имплементација сличног екстракурикуларног модела у одређен школски систем, онда би вероватно ваљало размислити о некој умеренијој верзији.
Морално образовање
Морално образовање (познато још и као образовање карактера), није специјалитет једино јапанског школства, али није претерано рећи да му се управо овде поклања велика пажња. Оно је инкорпорирано у курикулуме основних и средњих школа, а због пораста насилног понашања адолесцената, од школске 2018. године, и у курикулуме виших средњих. Морално образовање се овде схвата у нешто ширем смислу, јер се односи и на стицање одређених животних и социјалних вештина. Неки од његових основних циљева су развијање самосвести, поштовање других индивидуа, група и националности, као и поштовање живота и природе.
Иако морално образовање звучи као сјајна ствар, тема његове имплементације у школски курикулум увек је осетљива. Главни проблеми који су, према извештају академика Такашија Наита, мучили многе јапанске педагоге, своде се на питање: како подучавати моралним и другим вредностима, а избећи индоктринацију? Премда ово питање заиста може да представља „клизав терен”, генерална идеја, међутим, свакако заслужује пажњу јавности.
У сваком случају, не треба изгубити из вида оно што се у савременој школској пракси углавном заборавља – да школа није само образовна, већ и васпитна установа, и да је, поред академских постигнућа, једнако важно и развити способност моралног суђења, као и усвојити одређене манире. Јапанци се овоме, како изгледа, у својим школама уче и теоријски и практично.
Извор: iSerbia