Седим у својој учионици и размишљам о последицама инфлације оцена. У школи у којој радим администрација инсистира на томе да се ниједном детету не закључује оцена мања од двојке…
…чак и ако седи беспослено читаве године и ничим не показује да је савладало градиво.
Прети ми чак и оптужба за „непоштовање поступака и протокола” ако одбијем да ученику који не жели да учи закључим вишу оцену. Дакле, треба ли да попустим и следим крдо као и већина или да се заузмем за оно што мислим да је исправно и етично? Чини се да ће ми инсистирање на академској одговорности донети лошу оцену у мом учитељском досијеу.
Знајући последице, моји прсти и даље не могу да упишу ту лаж. Не могу чисте савести да упишем двојку, знајући да моји ученици нису учинили ништа да барем покушају да савладају градиво.
Зашто морам да дам отказ како бих се могла да се без стида погледам у огледало?
Зашто моји ученици морају да изгубе учитеља који је посвећен њиховом напретку?
Што ми као учитељи овде уопште радимо? Изигравамо родитеље и дајемо ученицима лажан осећај постигнућа. Сигурно је да ће им, једном кад пређу праг ове школе, последице академске неодговорности постати болно јасне.
Једном приликом, кад сам замолила ученике да узму оловку и папир у руке и почну да записују да би боље научили, чула сам неколико ученика како шапућу: „Па није да ћемо добити јединицу ако не будемо послушали!”
Овај феномен онемогућује учитеља да натера ученике да извршавају све задатке, па и оне који не одговарају њиховом расположењу или сматрају да за њега немају потребне вештине. Искрено говорећи, то омета процес учења у његовом самом зачетку и онемогућује учитеља да мотивише.
Зато моји прсти уписују јединицу за нерад, а процена мог рада и даље је у равнотежи. Нећу дати двојку ако ученик није учинио апсолутно ништа.
Пре него што компромитујем своју етику и оно што знам да је у најбољем интересу ученика, једноставно „погнем главу” и подучавам.
Ако делите моју реалност, оставићу вас с питањем које ме мучи свакодневно – шта учинити по том питању?
Аутор: Франческа Варен
Извор: theeducatorsroom.com
Вама је заиста стало до ученика и до тога да буду правилно васпитани. Систем је лажно наклоњен деци. Деца имају претерана права, а никакве обавезе, али само до магичне границе од 18 или 19 година. У том тренутку магија поклањања престаје и почиње израбљивање. Онда више немају никаква права и морају да раде за минималац, најчешће на привремено-повременим пословима, без права на годишњи и боловање. Систем то намерно чини, правећи армију људи неспособних да покажу иницијативу. Истрајте у свом принципу знајући да је Ваш принцип највећи пријатељ тој деци. Са друге стране, пазите да у принципу останете сабрани и да никада не одреагујете острашћено ни према деци, ни према онима који захтевају двојке и онда Вам нико не може ништа. Све те њихове керефеке падају на суду и нико Вас не може отпустити зато што сте нерад оценили јединицом. У мојој школи још увек може да се понавља разред, просечна оцена мог одељења на полугодишту је 3,63, а број ученика који имају шансу да добију Вукову диплому је 3, под условом да им до краја 8. разреда успех остане 5,00. При томе су нека деца учествовала чак и на републичким такмичењима, тако да сматрам да то није слаб разред.
Mi se, kao esnaf, ne borimo za sebe. Protest mora da se usmeri u ovom pravcu, a ne u kojem ćemo platnom razredu biti. Mi se moramo izboriti za bolje uslove rada, što podrazumeva i ovo o čemu je autorka teksta pisala. I ja imam sličan problem sa lezilebovićima. „Ne smeš da mu kažeš da ne zna, nego da mu je potrebna podrška“, kad nauči da sabira do 20 u srednjoj školi, to se prikazuje kao neverovatan uspeh, a niko se ne pita, učenici najmanje, šta će biti sa njima kad izađu osakćeni iz škole. Hoće li mu šef raditi plan podrške, jer nije savladao operacije potrebne za obavljanje posla? Napominjem, pričam o učenicima kojima ništa ne fali i ne potpadaju pod član 12. Pravilnika o ocenjjivanju.
Nevidjeno i neverovatno, u 21. veku.
Naterajte ih da urade nešto makar sada, kad već nisu cele godine. Neka se potrude i bićete mirni i vi i oni. Ludilo je…nije vredno nervirati se