Sedim u svojoj učionici i razmišljam o posledicama inflacije ocena. U školi u kojoj radim administracija insistira na tome da se nijednom detetu ne zaključuje ocena manja od dvojke…
…čak i ako sedi besposleno čitave godine i ničim ne pokazuje da je savladalo gradivo.
Preti mi čak i optužba za „nepoštovanje postupaka i protokola” ako odbijem da učeniku koji ne želi da uči zaključim višu ocenu. Dakle, treba li da popustim i sledim krdo kao i većina ili da se zauzmem za ono što mislim da je ispravno i etično? Čini se da će mi insistiranje na akademskoj odgovornosti doneti lošu ocenu u mom učiteljskom dosijeu.
Znajući posledice, moji prsti i dalje ne mogu da upišu tu laž. Ne mogu čiste savesti da upišem dvojku, znajući da moji učenici nisu učinili ništa da barem pokušaju da savladaju gradivo.
Zašto moram da dam otkaz kako bih se mogla da se bez stida pogledam u ogledalo?
Zašto moji učenici moraju da izgube učitelja koji je posvećen njihovom napretku?
Što mi kao učitelji ovde uopšte radimo? Izigravamo roditelje i dajemo učenicima lažan osećaj postignuća. Sigurno je da će im, jednom kad pređu prag ove škole, posledice akademske neodgovornosti postati bolno jasne.
Jednom prilikom, kad sam zamolila učenike da uzmu olovku i papir u ruke i počnu da zapisuju da bi bolje naučili, čula sam nekoliko učenika kako šapuću: „Pa nije da ćemo dobiti jedinicu ako ne budemo poslušali!”
Ovaj fenomen onemogućuje učitelja da natera učenike da izvršavaju sve zadatke, pa i one koji ne odgovaraju njihovom raspoloženju ili smatraju da za njega nemaju potrebne veštine. Iskreno govoreći, to ometa proces učenja u njegovom samom začetku i onemogućuje učitelja da motiviše.
Zato moji prsti upisuju jedinicu za nerad, a procena mog rada i dalje je u ravnoteži. Neću dati dvojku ako učenik nije učinio apsolutno ništa.
Pre nego što kompromitujem svoju etiku i ono što znam da je u najboljem interesu učenika, jednostavno „pognem glavu” i podučavam.
Ako delite moju realnost, ostaviću vas s pitanjem koje me muči svakodnevno – šta učiniti po tom pitanju?
Autor: Frančeska Varen
Izvor: theeducatorsroom.com
Vama je zaista stalo do učenika i do toga da budu pravilno vaspitani. Sistem je lažno naklonjen deci. Deca imaju preterana prava, a nikakve obaveze, ali samo do magične granice od 18 ili 19 godina. U tom trenutku magija poklanjanja prestaje i počinje izrabljivanje. Onda više nemaju nikakva prava i moraju da rade za minimalac, najčešće na privremeno-povremenim poslovima, bez prava na godišnji i bolovanje. Sistem to namerno čini, praveći armiju ljudi nesposobnih da pokažu inicijativu. Istrajte u svom principu znajući da je Vaš princip najveći prijatelj toj deci. Sa druge strane, pazite da u principu ostanete sabrani i da nikada ne odreagujete ostrašćeno ni prema deci, ni prema onima koji zahtevaju dvojke i onda Vam niko ne može ništa. Sve te njihove kerefeke padaju na sudu i niko Vas ne može otpustiti zato što ste nerad ocenili jedinicom. U mojoj školi još uvek može da se ponavlja razred, prosečna ocena mog odeljenja na polugodištu je 3,63, a broj učenika koji imaju šansu da dobiju Vukovu diplomu je 3, pod uslovom da im do kraja 8. razreda uspeh ostane 5,00. Pri tome su neka deca učestvovala čak i na republičkim takmičenjima, tako da smatram da to nije slab razred.
Mi se, kao esnaf, ne borimo za sebe. Protest mora da se usmeri u ovom pravcu, a ne u kojem ćemo platnom razredu biti. Mi se moramo izboriti za bolje uslove rada, što podrazumeva i ovo o čemu je autorka teksta pisala. I ja imam sličan problem sa lezilebovićima. „Ne smeš da mu kažeš da ne zna, nego da mu je potrebna podrška“, kad nauči da sabira do 20 u srednjoj školi, to se prikazuje kao neverovatan uspeh, a niko se ne pita, učenici najmanje, šta će biti sa njima kad izađu osakćeni iz škole. Hoće li mu šef raditi plan podrške, jer nije savladao operacije potrebne za obavljanje posla? Napominjem, pričam o učenicima kojima ništa ne fali i ne potpadaju pod član 12. Pravilnika o ocenjjivanju.
Nevidjeno i neverovatno, u 21. veku.
Naterajte ih da urade nešto makar sada, kad već nisu cele godine. Neka se potrude i bićete mirni i vi i oni. Ludilo je…nije vredno nervirati se