У наставку је прича из комшилука наставнице Тамаре Шоић о томе на који начин систем руши ауторитет наставника.
Нисам мислила да пишем о доласку више саветнице, Оне-Чије-Се-Име-Не-Сме-изговорити, али сматрам себичним и неодговорним не поделити с вама те бисере изговорене у петак, 10. маја 2019.
Био је то разговор дуг 40 минута.
Долазак је био злонамеран.
То сада са сигурношћу могу да тврдим.
Наиме, петнаестогодишњацима који су побегли са седам часова и отишли на плажу да пију, разредна је у сарадњи с родитељима оправдала свих седам часова.
По повратку у школу, групу одбеглих бунтовника, изрешетала сам и дала им негативну оцену.
Маринковићев Прах.
Тачно оно градиво које смо радили док су си они мешали бамбус.
И онда се нашла анонимна мајка, сложила анонимну пријаву (зар нека друга уопште постоји?) послала на све битне адресе Министарства, Агенције и не знам кога све не.
Па је започео лов на зле наставнике.
Ох, има ту још мноштво закулисних игара, не вредних спомена, познатих сваком наставнику који је икад крочио у неку просечну хрватску зборницу.
Уследила је одмазда, понижавање, спектакуларан долазак у школу, информативни разговори, анкете…
Пре тога у неколико је наврата најављен план доласка саветница па отказан.
Па сам, потпуно изнервирана тражила изузеће саветница због безобразне и некултурне комуникације у мејловима и да не дужим, у петак смо се Она-Чије-Се-Име… и ја – суочиле.
Био је то неугодан разговор.
Падале су тешке речи… и да скратим причу, виша је саветница имала само једну жељу – да уђем у разред и ИЗВИНИМ СЕ ученицима који су седам часова провели опијајући се на плажи, петнаестогодишњацима чији су родитељи благословили то опијање.
Ја треба да се извиним!
Питала сам је хоће ли њена потреба за понижавањем и деградирањем наше струке бити задовољена ако ставим салату на главу, направим потпуну будалу од себе и извиним се деци која су побегла с наставе.
Упитала сам је, да ли јој је пало на памет у шта ће се претворити та деца до матуре и како ћемо, извињавајући им се због њиховог брљања, створити проблематичну децу која ће већ сутра постати проблем родитељу, разредном, школи и систему.
А она је на све то рекла да сам параноична!
Јесам!
Параноична сам.
Силно ме ужасавају такви ликови попут ње дубоко инфилтрирани у систем.
Ту су с разлогом. Ту су да добру децу занемаре, а лошу претворе у још горе.
Параноична сам и мислим да све то није случајно.
Параноична сам јер мислим да баш нико не може бити толико глуп и слеп и не видети проблеме који нас сигурно довлаче до оне црте с које нема повратка до оне црте на којој ће задњи алат који имамо, а то је наше достојанство и знање – на најгрубљи могући начин бити истргнуто из наших руку.
Нећу се извинити никоме.
Не пада ми на памет.
А ако се нетко треба испричати, онда сте то ви, господо саветници, који проблеме решавате из неке канцеларије без прозора, из које не видите чак ни школско игралиште, а камоли децу.
Ви сте ништа друго до пројектанти овог система страха и срамоте.
Хоћете извињење?
Па крените да се извињавате.
Само не знам одакле да почнете?
Аутор: Тамара Шоић
Извор: Nastavnici.org