„Сто људи – сто ћуди”, говорим често. Али осећам се недоречено. Па наставим: „Свету се не може угодити, знате децо” . Па опет нешто недостаје….
Наша струка захтева прихватање различитости. Али…
Неким различитостима се дивимо, оне нас мењају, оплемењују, наводе нас да коригујемо своје ставове и проширимо видике. Оне су оригинал.
Али и ту постоје јефтине копије. Копије проузроковане несрећом, недостатком љубави, неуспехом, нервозом саговорника… а наша деца и ми лако можемо постати платно за пројекцију копија, а то зна да заболи. Без разлога.
Бити мајстор за селекцију различитости је златан занат.
Тебе сам питала за мишљење – тебе нисам. Тако некако.
Али, да ли смо спремни да за мишљење питамо некога сурово искреног? То је занат број два.
Треба истину издржати на ногама и ”не убити весника”. Када је истина у питању, она је као одскочна даска. Судариш се и кренеш да летиш! Дотакнеш можда чак и дно, а онда те она одбаци горе. Направиш нови, бољи план.
Пре него што некога питам за мишљење, припремам се. Анализирам компетенције саговорника, пре него што добијем одговор. Нећу да се упецам у ”линију мањег отпора” и у случају да ми се одговор не свиди, себе тешим са ”ма шта он зна о томе”…
Спремим се за суочавање, измену себе, свог мишљења и плана и питам. Замолим сујету да се не меша. Па шта буде. Није лако, али радујем се таквим саговорницима и ценим их бескрајно. Они ми помажу да напредујем.
Али ако је различитост, коју у овом тексту називамо ”отровна стрела” у питању, прича је потпуно супротна. Она лако може да има моћ парализовања и не служи ничему, сем да дављеник добије друштво.
Године искуства су ме научиле да је различитост шанса за учење или, потпуно супротно, судар са туђим проблемима.
Златна је вредно научити најпре себе, а затим и децу да препознају која врста различитости је у питању.
Није увек у питању демократско: Сви имамо право на своје мишљење. И није нужно свакоме дати то право уз осмех.
На пример, некада не можеш да спречиш да неко твој труд и рад обезвреди, али можеш коментар да бришеш из главе лагано и без пуно емоција. То је као антивирус програм, у нашем телефону. Брише штетно.
И тако, дођем полако до праве допуне изреке са почетка: „Није важно шта је речено, него КО је рекао”.
То је та комбинација за одбрану од отровних стрела.
Ко је рекао? – прво и основно питање.
П.С. Позивам и медије да детаљно, уз информацију о формалном и неформалном образовању потписују све који се јавно баве психом деце и одраслих. Имамо право да знамо ко је делио савете. Психолог, лајфкоуч, психотерапеут, педагог, самопрозвани делилац савета, наставник, учитељ, родитељ… Сви имају по нешто да нас науче, али ипак морамо знати да ли је едукација трајала 10 година или 8 модула по 2 дана? Да ли је факултет животни или формални? Да ли је у едукацију уложено десетине хиљада сати и евра или смо само смислили да поделимо своје искуство….
Ко је рекао? Желим да знам!
Аутор: Снежана Голић, педагог развојног центра Фактор, Нови Сад