„Sto ljudi – sto ćudi”, govorim često. Ali osećam se nedorečeno. Pa nastavim: „Svetu se ne može ugoditi, znate deco” . Pa opet nešto nedostaje….
Naša struka zahteva prihvatanje različitosti. Ali…
Nekim različitostima se divimo, one nas menjaju, oplemenjuju, navode nas da korigujemo svoje stavove i proširimo vidike. One su original.
Ali i tu postoje jeftine kopije. Kopije prouzrokovane nesrećom, nedostatkom ljubavi, neuspehom, nervozom sagovornika… a naša deca i mi lako možemo postati platno za projekciju kopija, a to zna da zaboli. Bez razloga.
Biti majstor za selekciju različitosti je zlatan zanat.
Tebe sam pitala za mišljenje – tebe nisam. Tako nekako.
Ali, da li smo spremni da za mišljenje pitamo nekoga surovo iskrenog? To je zanat broj dva.
Treba istinu izdržati na nogama i ”ne ubiti vesnika”. Kada je istina u pitanju, ona je kao odskočna daska. Sudariš se i kreneš da letiš! Dotakneš možda čak i dno, a onda te ona odbaci gore. Napraviš novi, bolji plan.
Pre nego što nekoga pitam za mišljenje, pripremam se. Analiziram kompetencije sagovornika, pre nego što dobijem odgovor. Neću da se upecam u ”liniju manjeg otpora” i u slučaju da mi se odgovor ne svidi, sebe tešim sa ”ma šta on zna o tome”…
Spremim se za suočavanje, izmenu sebe, svog mišljenja i plana i pitam. Zamolim sujetu da se ne meša. Pa šta bude. Nije lako, ali radujem se takvim sagovornicima i cenim ih beskrajno. Oni mi pomažu da napredujem.
Ali ako je različitost, koju u ovom tekstu nazivamo ”otrovna strela” u pitanju, priča je potpuno suprotna. Ona lako može da ima moć paralizovanja i ne služi ničemu, sem da davljenik dobije društvo.
Godine iskustva su me naučile da je različitost šansa za učenje ili, potpuno suprotno, sudar sa tuđim problemima.
Zlatna je vredno naučiti najpre sebe, a zatim i decu da prepoznaju koja vrsta različitosti je u pitanju.
Nije uvek u pitanju demokratsko: Svi imamo pravo na svoje mišljenje. I nije nužno svakome dati to pravo uz osmeh.
Na primer, nekada ne možeš da sprečiš da neko tvoj trud i rad obezvredi, ali možeš komentar da brišeš iz glave lagano i bez puno emocija. To je kao antivirus program, u našem telefonu. Briše štetno.
I tako, dođem polako do prave dopune izreke sa početka: „Nije važno šta je rečeno, nego KO je rekao”.
To je ta kombinacija za odbranu od otrovnih strela.
Ko je rekao? – prvo i osnovno pitanje.
P.S. Pozivam i medije da detaljno, uz informaciju o formalnom i neformalnom obrazovanju potpisuju sve koji se javno bave psihom dece i odraslih. Imamo pravo da znamo ko je delio savete. Psiholog, lajfkouč, psihoterapeut, pedagog, samoprozvani delilac saveta, nastavnik, učitelj, roditelj… Svi imaju po nešto da nas nauče, ali ipak moramo znati da li je edukacija trajala 10 godina ili 8 modula po 2 dana? Da li je fakultet životni ili formalni? Da li je u edukaciju uloženo desetine hiljada sati i evra ili smo samo smislili da podelimo svoje iskustvo….
Ko je rekao? Želim da znam!
Autor: Snežana Golić, pedagog razvojnog centra Faktor, Novi Sad