Имате дете које је својевољно и има снажан карактер? Ви, у ствари, имате среће! Деца са снажним карактером могу бити захтевна док су мала, али ако их пажљиво васпитавате, постаће феноменални тинејџери и адолесценти. Оваква деца сама проналазе мотивацију и окренута су себи.Она увек стреме ка свом циљу и притисак који врше вршњаци у окружењу готово да их не дотиче. Уколико родитељи успеју да одоле пориву да им „сломе вољу“, деца са снажним карактером често постају лидери.
Шта је то заправо својевољно дете? Неки родитељи овакву децу називају „тешком“ или “тврдоглавом,” али би се деца са снажним карактером могли посматрати и као одрасле особе које је тешко одвратити од њихових убеђења. Својевољна деца су одлучна и одважна. Уместо да прихвате мишљење других, више воле да самостално долазе до сазнања, због чега непрекидно испитују границе својих могућности. По сваку цену настоје да се „питају“ за ствари које се њих тичу, и понекад им је важније од свега да “буду у праву“.
Када им се срце намерачи на нешто, мозак се слабо концентрише на било шта друго. Деца са снажним карактером су осећајна и страствена и живе “пуним гасом“.
Деца са снажним карактером су често у сукобу са својим родитељима око права одлучивања. Ипак, за расправу је увек потребно двоје, што важи и за овакве ситуације. За родитеље је важно да схвате да не морају да учествују у свакој расправи коју изазива друга страна! Уколико успете да се уздржите када вам се упале лампице и при том не заборавите да постоји начин да истерате своје, а да се ваше дете при том не осети посрамљено, научићете како да успешно заобиђете овакве сукобе око права одлучивања. (Не допустите да вас ваше четворогодишње дете наведе да се понашате као четворогодишњак!)
Нико не воли да му се наређује, али деца са снажним карактером то не могу да поднесу. Родитељи могу да избегну сукобе око превласти тако што ће детету да помогну да осећа схваћеним, чак и када је родитељ тај који поставља границе. Покушајте да покажете саосћање и оставите могућност избора, и немојте заборавити да поштовање мора бити обострано. Уместо наметања крутих правила, потражите решење које ће бити задовољавајуће за обе стране, чиме ћете својевољно дете поштедети неконтролисаних испада, и исто тако га подучити основним вештинама преговарања и компромиса.
Погрешно је рећи да су деца снажне воље тешка. Ради се о томе да када се од њиих захтева да се потчине туђој вољи, она осећају да им је угрожен интегритет. Када им се остави могућност избора, она су по правилу склона сарадњи. Уколико вам ово смета зато што сматрате да је послушност важна особина, требало би да преиспитате своје ставове. Нема сумње да вам је циљ да васпитате дете које је одговорно, обзирно и спремно за сарадњу, које увек ради праве ствари, чак и када то захтева одрицања. Све ово ипак не подразумева и послушност, већ избор да чинимо добро зато што то сами желимо.
* Моралност подразумева да поступамо исправно, без обзира шта нам наређују. Послушност подразумева да радимо оно што нам заповедају, без обзира на то да ли поступамо исправно.
Наравно да ћете желети да ваше дете ради оно што му се каже. То ипак не би требало да буде због слепе послушности, односно дете не би требало увек да без поговора испуњава све што му неко старији нареди. Напротив, оно што као родитељ желите јесте да вас дете слуша зато што ВАМ ВЕРУЈЕ, зато што је научило да, иако не можете увек да прихватите и испуните све што оно пожели, ипак доносите одлуке које су за њега најбоље. Оно што ви желите јесте да одгајите дете које поседује само-дисциплину, које прихвата одговорности и показује обзирност и – што је најважније – уме да разлучи коме може да укаже поверење када је изложено нечијем утицају.
Сламањем воље детета, отварамо простор за утицај који врше други, којима интереси вашег детета можда неће бити у првом плану. Поред овога, сламањем воље детета раскидамо духовне везе којима смо као родитељи повезани са дететом.
Када је већ реч о томе, тачно је да деца снажне воље могу да буду веома захтевна, с’ обзиром на њихов висок ниво енергије, непрекидну потрагу за изазовом и упорност. Како да ове драгоцене особине у њима заштитимо, а да их при том подстакнемо на сарадњу?
Десет савета за позитиван приступ родитеља у васпитавању самовољне деце снажног карактера
Избегавајте сукобе око превласти тако што ћете корисити рутинске процедуре и правила.
На овај начин, родитељ неће бити негативац који им наређује шта да раде, већ ће се подразумевати да
„Правило је да ношу користимо увек после оброка и ужине“, или „Светло се гаси у 8 сати увече. Ако пожуриш, имаћемо времена за две књиге“, или „Код нас у кући се најпре уради домаћи, па онда може да се гледа телевизор.“
Упамтите да деца снажне воље уче испитивањем.
То значи да они морају лично да се увере да је пећ врела. Због овога, уколко сте при том сигурни да не може доћи до повреде, бољи ћете ефекат постићи уколико их пустите да уче непосредним искуством, уместо да покушавате да их контролишете. Такође очекујте да ће ваше својевољно дете увек изнова да ставља на пробу границе ваше толеранције – то је начин на који оваква деца уче. Када је родитељ свестан ове чињенице, лакше му је да сачува присебност, не кварећи свој однос са дететом и чувајући при том своје нерве.
Ваше дете снажног карактера више од свега жели да доминира.
Настојте да што више пребаците одлучивање на ваше дете када су у питању активности које оно обавља. Уместо да му придикујете што није опрало зубе, поставите питање: „ Шта још имаш да урадиш пре поласка?“ Уколико вас гледа у недоумици, проведите га кроз скраћени подсетник: „Ујутру увек доручкујемо, перемо зубе, идемо у тоалет и пакујемо ранац. Ранац је спакован, и то је супер! Шта нам је још остало пре поласка?“ Деца која се осећају самосталнијом и одговорном имаће мање разлога да се противе. Готово да није ни потребно подсећати да овака деца по правилу рано прихватају одговорност.
Свом детету снажне воље увек оставите могућност избора.
Уколико наступите заповеднички, не сумњајте да ће се ваше дете накострешити, спремно да вам се успротиви. Уколико му оставите могућност избора, оно ће се осећати као господар сопствене судбине. Наравно, понудићете му само оне могућности избора које су за вас прихватљиве и немојте да дозволите да зажалите што сте направили овакав уступак. Уколико је одлазак у продавницу обавезан, а оно не жели да прекине са игром, онда би одговарајући поступак био следећи:
„Да ли желиш да кренемо сада или за десет минута? Добро онда, за десет минута, без расправе? Договорено, дај руку…. Ако ти је можда тешко да прекинеш са игром за десет минута, реци како да ти помогнем да то решимо?“
Пустите дете да само доноси одлуке које се тичу његовог тела.
„Чујем да не желиш данас да обучеш своју јакну. Што се мене тиче, мсилим да је хладно и ја дефинитивно намеравам да носим јакну. Наравно, твоје тело је твоја ствар и не желим да се мешам, све док не угрожаваш своју безбедност и здравље. Твој избор је да ли желиш да носиш јакну или не. Ипак, бојим се да ћеш после рећи да ти је хладно када изађемо напоље, а тада ће бити касно да се враћамо кући. Шта мислиш – да ставим твоју јакну у ранац, да можемо да је узмемо ако се предомислиш?”
Дете неће ризковати да добије запаљење плућа и одлазак лекару, изузев уколико га ви не изложите том ризику, тако што ћете ликовати уколико оно ипак на крају затражи да обуче јакну. При том, уколико зна да може да затражи јакну а да при том не мора да призна грешку, оно ће без устручавања хтети да се обуче чим осети да му је хладно. Детету је једноставно тешко да прихвати да ће му бити хладно, пошто му је у кући сасвим топло, при чему се облачење јакне чини као непотребно малтретирање. Оно је уверено да је у праву – поготову што му сопствено тело шаље такву поруку – тако да је сасвим природно да се успротиви вашем захтеву. Ви свакако не желите да поткопате његово самопоуздање, већ да га напротив научите да није срамота када се неко предомисли.
Не подстичите дете да вам се супротставља.
Свака примена силе изазива контра-реакцију, и то не само код деце, већ и код одраслих. Уколико заузмете чврст и непоколебљив став, лако се може десити да тиме натерате своје дете да вам се супротстави, и то само да би доказало да је оно у праву. Увек можете препознати када ситуација постане обичан сукоб за превласт, у коме је родитељ усредсређен искључиво на победу. Уколико до тога дође, морате да застанете, да одбројите у себи до десет и подсетите се да победа над сопственим дететом у ствари значи губитак онога што је најважније, а то је ваш међусобни однос. Уколико нисте сигурни, једноставно реците:
“У реду, одлучи сам шта је најбоље за тебе.“
Уколико дете не може да донесе овакву одлуку, одредите део одлуке који може само да реши, или му укажите на неки други начин на који може да задовољи своју потребу за независношћу, а да тиме не угрози своју безбедност или здравље.
Избегнте сукоб око превласти тако што ћете свом детету да омогућите да сачува понос.
Не морате да доказујете да сте у праву. Оно што можете и што је пожељно, јесте да иступите са одређеним разумним очекивањима, која ћете настојати да наметнете. Упркос свему, никада не смете да покушате да сломите вољу свог детета или да га приморате да прихвати ваше ставове. Иако ваше дете мора да учини оно што му кажете, не смете му оспорити да о нечему има сопствено мишљење и осећања.
Саслушајте шта дете говори.
Као одрасла особа, родитељ може са разлогом да претпостави да све зна најбоље. Али чврст карактер и својевољност вашег детета су делимично резултат његовог интегритета као личности. Оно има сопствено виђење ствари које га наводи да брани свој став, чиме штити нешто што оно мисли да је важно. Само ако мирно саслушамо своје дете и промислимо о ономе што нам говори, можемо да разумемо разлоге његовог противљења нашем ставу. Приступ без предрасуда нам налаже поступке попут:
“Чујем да не желиш да се купаш. Можеш ли ми објаснити због чега?”
Оваквим приступом ћемо можда сазнати да дете не жели да се окупа јер се боји да не пропадне кроз испуст за воду, јер је видело да се тако неђто догодило на телевизији. Можда ће вам се овакав разлог учинити неприхватљивим, али – разлог је разлог. Што опет не можете сазнати уколико уђете у сукоб и натерате своје дете да уђе у каду.
Сагледајте ствари из перспективе детета.
Дете се на пример може наљутити уколико сте обећали да ћете опратити његов Суперменов костим, па сте затим заборавили да то урадите. Посматрано из вашег угла, оно се инати. Посматрано из угла детета, разлог за љутњу је оправдан, јер се ви понашате дволично – док њему није дозвољено да прекрши обећање дато вама, ви кршите обећања дата њему. Како да се оваква ситуација изглади и да се ствари врате у нормалу? Морате му се извинити што нисте испунили обећање и објаснити му да се заиста јако трудите да испуните дата обећања. Затим ћете заједно да оперете костим. Поред овога, можете искористити ову прилику да му покажете како да пере сопствену одећу уколико ви будете спречени да то урадите у неком будућем тренутку, чиме ћете удовољити његовом настојању да сноси свој део одговорности. Једноставно размислите како бисте волели да се у таквој ситуацији неко понаша према вама, и поступајте у складу са тиме.
Успостављање дисциплине гајењем односа, а не кажњавањем.
Деца не уче када учествују у сукобу. Као и код свих нас, у сукобу адреналин скаче и учење престаје да функционише. За децу, лепо понашање је нешто што они прихватају да би нама удовољили. Што се више сукобљавате са својим дететом и што га више кажњавате, то ће оно мање желети да вам удовољи. Уколико је ваше дете узнемирено, помозите му да изрази бол, страх од разочарања, како би ова осећања што пре ишчилела. На овај начин, дете ће бити спремно да вас послуша када му кажете да у вашој кући сви међусобно уљудно разговарају. (Наравно, то је нешто што морате и да спроводите у стварном животу. Ваше дете неће увек урадити оно што му кажете да уради, али ће на крају увек да ради оно што види да ви као родитељ радите.)
Укажите му поштовање и саосећајност.
Деца која су снажног карактера се најчешће боре за поштовање. Уколико им то понудите, неће морати да се боре за своје место у хијерархиији. Поред тога, као и код свих људи, ствари ће много боље функционисати уколико се осећају схваћеним. Уколико схватите његове разлоге, а при том мислите да није у праву – као на пример када идете у цркву а оно жели да обуче свој Суперменов костим, са чим се ви не слажете – ипак му можете указати саосећање и разумевање, и донекле прихватити његов став, док му објашњавате које су то границе које се не могу прећи.
„Ти волиш овај костим и желиш да га обучеш, зар не? Али када идемо у цркву, облачимо се да покажемо поштовање, и зато не можемо да носимо костим. Знам да би ти то волео. Шта мислиш да га понесемо са собом, па да га обучеш кад пођемо кући?“
Све ово не значи да сте ви лош и превише попустљив родитељ. ВИ сте ипак родитељ и ви постављате границе. Али, потрудите се да их поставите тако да покажете поштовање и разумевање за ставове свог дететашто ће оно свакако умети да цени и као резултат, биће спремно за сарадњу.