Imate dete koje je svojevoljno i ima snažan karakter? Vi, u stvari, imate sreće! Deca sa snažnim karakterom mogu biti zahtevna dok su mala, ali ako ih pažljivo vaspitavate, postaće fenomenalni tinejdžeri i adolescenti. Ovakva deca sama pronalaze motivaciju i okrenuta su sebi.Ona uvek streme ka svom cilju i pritisak koji vrše vršnjaci u okruženju gotovo da ih ne dotiče. Ukoliko roditelji uspeju da odole porivu da im „slome volju“, deca sa snažnim karakterom često postaju lideri.
Šta je to zapravo svojevoljno dete? Neki roditelji ovakvu decu nazivaju „teškom“ ili “tvrdoglavom,” ali bi se deca sa snažnim karakterom mogli posmatrati i kao odrasle osobe koje je teško odvratiti od njihovih ubeđenja. Svojevoljna deca su odlučna i odvažna. Umesto da prihvate mišljenje drugih, više vole da samostalno dolaze do saznanja, zbog čega neprekidno ispituju granice svojih mogućnosti. Po svaku cenu nastoje da se „pitaju“ za stvari koje se njih tiču, i ponekad im je važnije od svega da “budu u pravu“.
Kada im se srce namerači na nešto, mozak se slabo koncentriše na bilo šta drugo. Deca sa snažnim karakterom su osećajna i strastvena i žive “punim gasom“.
Deca sa snažnim karakterom su često u sukobu sa svojim roditeljima oko prava odlučivanja. Ipak, za raspravu je uvek potrebno dvoje, što važi i za ovakve situacije. Za roditelje je važno da shvate da ne moraju da učestvuju u svakoj raspravi koju izaziva druga strana! Ukoliko uspete da se uzdržite kada vam se upale lampice i pri tom ne zaboravite da postoji način da isterate svoje, a da se vaše dete pri tom ne oseti posramljeno, naučićete kako da uspešno zaobiđete ovakve sukobe oko prava odlučivanja. (Ne dopustite da vas vaše četvorogodišnje dete navede da se ponašate kao četvorogodišnjak!)
Niko ne voli da mu se naređuje, ali deca sa snažnim karakterom to ne mogu da podnesu. Roditelji mogu da izbegnu sukobe oko prevlasti tako što će detetu da pomognu da oseća shvaćenim, čak i kada je roditelj taj koji postavlja granice. Pokušajte da pokažete saosćanje i ostavite mogućnost izbora, i nemojte zaboraviti da poštovanje mora biti obostrano. Umesto nametanja krutih pravila, potražite rešenje koje će biti zadovoljavajuće za obe strane, čime ćete svojevoljno dete poštedeti nekontrolisanih ispada, i isto tako ga podučiti osnovnim veštinama pregovaranja i kompromisa.
Pogrešno je reći da su deca snažne volje teška. Radi se o tome da kada se od njiih zahteva da se potčine tuđoj volji, ona osećaju da im je ugrožen integritet. Kada im se ostavi mogućnost izbora, ona su po pravilu sklona saradnji. Ukoliko vam ovo smeta zato što smatrate da je poslušnost važna osobina, trebalo bi da preispitate svoje stavove. Nema sumnje da vam je cilj da vaspitate dete koje je odgovorno, obzirno i spremno za saradnju, koje uvek radi prave stvari, čak i kada to zahteva odricanja. Sve ovo ipak ne podrazumeva i poslušnost, već izbor da činimo dobro zato što to sami želimo.
* Moralnost podrazumeva da postupamo ispravno, bez obzira šta nam naređuju. Poslušnost podrazumeva da radimo ono što nam zapovedaju, bez obzira na to da li postupamo ispravno.
Naravno da ćete želeti da vaše dete radi ono što mu se kaže. To ipak ne bi trebalo da bude zbog slepe poslušnosti, odnosno dete ne bi trebalo uvek da bez pogovora ispunjava sve što mu neko stariji naredi. Naprotiv, ono što kao roditelj želite jeste da vas dete sluša zato što VAM VERUJE, zato što je naučilo da, iako ne možete uvek da prihvatite i ispunite sve što ono poželi, ipak donosite odluke koje su za njega najbolje. Ono što vi želite jeste da odgajite dete koje poseduje samo-disciplinu, koje prihvata odgovornosti i pokazuje obzirnost i – što je najvažnije – ume da razluči kome može da ukaže poverenje kada je izloženo nečijem uticaju.
Slamanjem volje deteta, otvaramo prostor za uticaj koji vrše drugi, kojima interesi vašeg deteta možda neće biti u prvom planu. Pored ovoga, slamanjem volje deteta raskidamo duhovne veze kojima smo kao roditelji povezani sa detetom.
Kada je već reč o tome, tačno je da deca snažne volje mogu da budu veoma zahtevna, s’ obzirom na njihov visok nivo energije, neprekidnu potragu za izazovom i upornost. Kako da ove dragocene osobine u njima zaštitimo, a da ih pri tom podstaknemo na saradnju?
Deset saveta za pozitivan pristup roditelja u vaspitavanju samovoljne dece snažnog karaktera
Izbegavajte sukobe oko prevlasti tako što ćete korisiti rutinske procedure i pravila.
Na ovaj način, roditelj neće biti negativac koji im naređuje šta da rade, već će se podrazumevati da
„Pravilo je da nošu koristimo uvek posle obroka i užine“, ili „Svetlo se gasi u 8 sati uveče. Ako požuriš, imaćemo vremena za dve knjige“, ili „Kod nas u kući se najpre uradi domaći, pa onda može da se gleda televizor.“
Upamtite da deca snažne volje uče ispitivanjem.
To znači da oni moraju lično da se uvere da je peć vrela. Zbog ovoga, ukolko ste pri tom sigurni da ne može doći do povrede, bolji ćete efekat postići ukoliko ih pustite da uče neposrednim iskustvom, umesto da pokušavate da ih kontrolišete. Takođe očekujte da će vaše svojevoljno dete uvek iznova da stavlja na probu granice vaše tolerancije – to je način na koji ovakva deca uče. Kada je roditelj svestan ove činjenice, lakše mu je da sačuva prisebnost, ne kvareći svoj odnos sa detetom i čuvajući pri tom svoje nerve.
Vaše dete snažnog karaktera više od svega želi da dominira.
Nastojte da što više prebacite odlučivanje na vaše dete kada su u pitanju aktivnosti koje ono obavlja. Umesto da mu pridikujete što nije opralo zube, postavite pitanje: „ Šta još imaš da uradiš pre polaska?“ Ukoliko vas gleda u nedoumici, provedite ga kroz skraćeni podsetnik: „Ujutru uvek doručkujemo, peremo zube, idemo u toalet i pakujemo ranac. Ranac je spakovan, i to je super! Šta nam je još ostalo pre polaska?“ Deca koja se osećaju samostalnijom i odgovornom imaće manje razloga da se protive. Gotovo da nije ni potrebno podsećati da ovaka deca po pravilu rano prihvataju odgovornost.
Svom detetu snažne volje uvek ostavite mogućnost izbora.
Ukoliko nastupite zapovednički, ne sumnjajte da će se vaše dete nakostrešiti, spremno da vam se usprotivi. Ukoliko mu ostavite mogućnost izbora, ono će se osećati kao gospodar sopstvene sudbine. Naravno, ponudićete mu samo one mogućnosti izbora koje su za vas prihvatljive i nemojte da dozvolite da zažalite što ste napravili ovakav ustupak. Ukoliko je odlazak u prodavnicu obavezan, a ono ne želi da prekine sa igrom, onda bi odgovarajući postupak bio sledeći:
„Da li želiš da krenemo sada ili za deset minuta? Dobro onda, za deset minuta, bez rasprave? Dogovoreno, daj ruku…. Ako ti je možda teško da prekineš sa igrom za deset minuta, reci kako da ti pomognem da to rešimo?“
Pustite dete da samo donosi odluke koje se tiču njegovog tela.
„Čujem da ne želiš danas da obučeš svoju jaknu. Što se mene tiče, msilim da je hladno i ja definitivno nameravam da nosim jaknu. Naravno, tvoje telo je tvoja stvar i ne želim da se mešam, sve dok ne ugrožavaš svoju bezbednost i zdravlje. Tvoj izbor je da li želiš da nosiš jaknu ili ne. Ipak, bojim se da ćeš posle reći da ti je hladno kada izađemo napolje, a tada će biti kasno da se vraćamo kući. Šta misliš – da stavim tvoju jaknu u ranac, da možemo da je uzmemo ako se predomisliš?”
Dete neće rizkovati da dobije zapaljenje pluća i odlazak lekaru, izuzev ukoliko ga vi ne izložite tom riziku, tako što ćete likovati ukoliko ono ipak na kraju zatraži da obuče jaknu. Pri tom, ukoliko zna da može da zatraži jaknu a da pri tom ne mora da prizna grešku, ono će bez ustručavanja hteti da se obuče čim oseti da mu je hladno. Detetu je jednostavno teško da prihvati da će mu biti hladno, pošto mu je u kući sasvim toplo, pri čemu se oblačenje jakne čini kao nepotrebno maltretiranje. Ono je uvereno da je u pravu – pogotovu što mu sopstveno telo šalje takvu poruku – tako da je sasvim prirodno da se usprotivi vašem zahtevu. Vi svakako ne želite da potkopate njegovo samopouzdanje, već da ga naprotiv naučite da nije sramota kada se neko predomisli.
Ne podstičite dete da vam se suprotstavlja.
Svaka primena sile izaziva kontra-reakciju, i to ne samo kod dece, već i kod odraslih. Ukoliko zauzmete čvrst i nepokolebljiv stav, lako se može desiti da time naterate svoje dete da vam se suprotstavi, i to samo da bi dokazalo da je ono u pravu. Uvek možete prepoznati kada situacija postane običan sukob za prevlast, u kome je roditelj usredsređen isključivo na pobedu. Ukoliko do toga dođe, morate da zastanete, da odbrojite u sebi do deset i podsetite se da pobeda nad sopstvenim detetom u stvari znači gubitak onoga što je najvažnije, a to je vaš međusobni odnos. Ukoliko niste sigurni, jednostavno recite:
“U redu, odluči sam šta je najbolje za tebe.“
Ukoliko dete ne može da donese ovakvu odluku, odredite deo odluke koji može samo da reši, ili mu ukažite na neki drugi način na koji može da zadovolji svoju potrebu za nezavisnošću, a da time ne ugrozi svoju bezbednost ili zdravlje.
Izbegnte sukob oko prevlasti tako što ćete svom detetu da omogućite da sačuva ponos.
Ne morate da dokazujete da ste u pravu. Ono što možete i što je poželjno, jeste da istupite sa određenim razumnim očekivanjima, koja ćete nastojati da nametnete. Uprkos svemu, nikada ne smete da pokušate da slomite volju svog deteta ili da ga primorate da prihvati vaše stavove. Iako vaše dete mora da učini ono što mu kažete, ne smete mu osporiti da o nečemu ima sopstveno mišljenje i osećanja.
Saslušajte šta dete govori.
Kao odrasla osoba, roditelj može sa razlogom da pretpostavi da sve zna najbolje. Ali čvrst karakter i svojevoljnost vašeg deteta su delimično rezultat njegovog integriteta kao ličnosti. Ono ima sopstveno viđenje stvari koje ga navodi da brani svoj stav, čime štiti nešto što ono misli da je važno. Samo ako mirno saslušamo svoje dete i promislimo o onome što nam govori, možemo da razumemo razloge njegovog protivljenja našem stavu. Pristup bez predrasuda nam nalaže postupke poput:
“Čujem da ne želiš da se kupaš. Možeš li mi objasniti zbog čega?”
Ovakvim pristupom ćemo možda saznati da dete ne želi da se okupa jer se boji da ne propadne kroz ispust za vodu, jer je videlo da se tako neđto dogodilo na televiziji. Možda će vam se ovakav razlog učiniti neprihvatljivim, ali – razlog je razlog. Što opet ne možete saznati ukoliko uđete u sukob i naterate svoje dete da uđe u kadu.
Sagledajte stvari iz perspektive deteta.
Dete se na primer može naljutiti ukoliko ste obećali da ćete opratiti njegov Supermenov kostim, pa ste zatim zaboravili da to uradite. Posmatrano iz vašeg ugla, ono se inati. Posmatrano iz ugla deteta, razlog za ljutnju je opravdan, jer se vi ponašate dvolično – dok njemu nije dozvoljeno da prekrši obećanje dato vama, vi kršite obećanja data njemu. Kako da se ovakva situacija izgladi i da se stvari vrate u normalu? Morate mu se izviniti što niste ispunili obećanje i objasniti mu da se zaista jako trudite da ispunite data obećanja. Zatim ćete zajedno da operete kostim. Pored ovoga, možete iskoristiti ovu priliku da mu pokažete kako da pere sopstvenu odeću ukoliko vi budete sprečeni da to uradite u nekom budućem trenutku, čime ćete udovoljiti njegovom nastojanju da snosi svoj deo odgovornosti. Jednostavno razmislite kako biste voleli da se u takvoj situaciji neko ponaša prema vama, i postupajte u skladu sa time.
Uspostavljanje discipline gajenjem odnosa, a ne kažnjavanjem.
Deca ne uče kada učestvuju u sukobu. Kao i kod svih nas, u sukobu adrenalin skače i učenje prestaje da funkcioniše. Za decu, lepo ponašanje je nešto što oni prihvataju da bi nama udovoljili. Što se više sukobljavate sa svojim detetom i što ga više kažnjavate, to će ono manje želeti da vam udovolji. Ukoliko je vaše dete uznemireno, pomozite mu da izrazi bol, strah od razočaranja, kako bi ova osećanja što pre iščilela. Na ovaj način, dete će biti spremno da vas posluša kada mu kažete da u vašoj kući svi međusobno uljudno razgovaraju. (Naravno, to je nešto što morate i da sprovodite u stvarnom životu. Vaše dete neće uvek uraditi ono što mu kažete da uradi, ali će na kraju uvek da radi ono što vidi da vi kao roditelj radite.)
Ukažite mu poštovanje i saosećajnost.
Deca koja su snažnog karaktera se najčešće bore za poštovanje. Ukoliko im to ponudite, neće morati da se bore za svoje mesto u hijerarhiiji. Pored toga, kao i kod svih ljudi, stvari će mnogo bolje funkcionisati ukoliko se osećaju shvaćenim. Ukoliko shvatite njegove razloge, a pri tom mislite da nije u pravu – kao na primer kada idete u crkvu a ono želi da obuče svoj Supermenov kostim, sa čim se vi ne slažete – ipak mu možete ukazati saosećanje i razumevanje, i donekle prihvatiti njegov stav, dok mu objašnjavate koje su to granice koje se ne mogu preći.
„Ti voliš ovaj kostim i želiš da ga obučeš, zar ne? Ali kada idemo u crkvu, oblačimo se da pokažemo poštovanje, i zato ne možemo da nosimo kostim. Znam da bi ti to voleo. Šta misliš da ga ponesemo sa sobom, pa da ga obučeš kad pođemo kući?“
Sve ovo ne znači da ste vi loš i previše popustljiv roditelj. VI ste ipak roditelj i vi postavljate granice. Ali, potrudite se da ih postavite tako da pokažete poštovanje i razumevanje za stavove svog detetašto će ono svakako umeti da ceni i kao rezultat, biće spremno za saradnju.