У нашу редакцију стигло је писмо једне учитељице која жели да остане анонимна. Њено писмо преносимо у целости.
„Примих прваке пре три дана.
Слатки, весели, крезуби, широких осмеха…
Радујем се ђацима првацима увек.
Но, морам признати да сам ове године изненађена. Да не кажем – шокирана!
Већина деце не изговара поједине гласове, а неколико њих не изговара већину гласова.
„Уситејице, веси ми пеукле, мама није имауа вемена да ме науци!“
Три пута сам тражила да ми понови реченицу, док нисам схватила шта жели!
Знам ја шта је у питању, али сам и даље у шоку.
Не због те реченице. Него због тога што родитељи толико мало воде рачуна о деци. Али им зато купују сатиће – смартиће и патике које морају јако да чувају јер: „Молим те, учитељице, обриши ми патике, тата ће ме убити на месту ако види да су прљаве, дао је силне паре за њих!“
Нађите времена за своју децу!
Не дозволите да матерњи језик уче слушајући цртаће и понављајући речи онако како их са ТВ-а или компјутера чују.
Играње на таблету није смисао одрастања.
Лутка гињола кроз коју сам се данас обратила ђацима, држала им је пажњу дуже него било која игрица, верујте ми!
Није ми се до сад догодило да деца не знају шта значи „графитна оловка“. Није ми се догодило да не знају да повуку линију „од-до“.
Троје ученика не зна своје презиме. А један не зна како је мами право име, каже да је сви зову Беба.
Али, родитељи кажу: „Све он (она), зна! А мени је тако слаатко што не говори „чисто“… Има времена, научиће.“
Има времена? Колико?
Кад је време да дете проговори? Са седам година, иде на фудбал, енглески, а не зна да говори српски и не зна да веже пертле!
Гледа „Парове“, са седам година! Говори као неки лик из „Сунђер Боба“ , а на цртежу породице, у већини случајева нема детета које је породицу нацртало. Сваки од њих је рекао: „Нема ме, да не сметам.“
Да не смета? Коме? Родитељима?
Не можете то надокнадити телефонима, таблетима и скупим патикама. Тиме говорите детету да вам смета и да треба само да се бави било чиме, само да није уз вас.
Будите уз своју децу!
Дивни су, само још то да родитељи схвате…
Једна учитељица“