U našu redakciju stiglo je pismo jedne učiteljice koja želi da ostane anonimna. Njeno pismo prenosimo u celosti.
„Primih prvake pre tri dana.
Slatki, veseli, krezubi, širokih osmeha…
Radujem se đacima prvacima uvek.
No, moram priznati da sam ove godine iznenađena. Da ne kažem – šokirana!
Većina dece ne izgovara pojedine glasove, a nekoliko njih ne izgovara većinu glasova.
„Usitejice, vesi mi peukle, mama nije imaua vemena da me nauci!“
Tri puta sam tražila da mi ponovi rečenicu, dok nisam shvatila šta želi!
Znam ja šta je u pitanju, ali sam i dalje u šoku.
Ne zbog te rečenice. Nego zbog toga što roditelji toliko malo vode računa o deci. Ali im zato kupuju satiće – smartiće i patike koje moraju jako da čuvaju jer: „Molim te, učiteljice, obriši mi patike, tata će me ubiti na mestu ako vidi da su prljave, dao je silne pare za njih!“
Nađite vremena za svoju decu!
Ne dozvolite da maternji jezik uče slušajući crtaće i ponavljajući reči onako kako ih sa TV-a ili kompjutera čuju.
Igranje na tabletu nije smisao odrastanja.
Lutka ginjola kroz koju sam se danas obratila đacima, držala im je pažnju duže nego bilo koja igrica, verujte mi!
Nije mi se do sad dogodilo da deca ne znaju šta znači „grafitna olovka“. Nije mi se dogodilo da ne znaju da povuku liniju „od-do“.
Troje učenika ne zna svoje prezime. A jedan ne zna kako je mami pravo ime, kaže da je svi zovu Beba.
Ali, roditelji kažu: „Sve on (ona), zna! A meni je tako slaatko što ne govori „čisto“… Ima vremena, naučiće.“
Ima vremena? Koliko?
Kad je vreme da dete progovori? Sa sedam godina, ide na fudbal, engleski, a ne zna da govori srpski i ne zna da veže pertle!
Gleda „Parove“, sa sedam godina! Govori kao neki lik iz „Sunđer Boba“ , a na crtežu porodice, u većini slučajeva nema deteta koje je porodicu nacrtalo. Svaki od njih je rekao: „Nema me, da ne smetam.“
Da ne smeta? Kome? Roditeljima?
Ne možete to nadoknaditi telefonima, tabletima i skupim patikama. Time govorite detetu da vam smeta i da treba samo da se bavi bilo čime, samo da nije uz vas.
Budite uz svoju decu!
Divni su, samo još to da roditelji shvate…
Jedna učiteljica“
Sve je tačno. Ali, koliko njih će ovo pročitati? Koji procenat njih će razumeti? A koji usvojiti?
Bila sam u 44 zemlje, učestvujući na raznim naučno-pedagoškim konferencijama. Verujte, sve više je naučnih studija o porastu broja dece sa govornom manom ili nesposobnošću da zapamte dve informacije u istoj rečenici.
Jeste li sigurni da i prije 30/40 godina nije bilo ovakve djece koja nisu umjela izgovarati svaki glad? Je li nekada svako dijete umjelo vezati pertle? Da učiteljica ne pretjeruje? Jesu li nama roditelji govorili da čuvamo patike, nove pantalone, olovke da ne gubimo? Je li grijeh naučiti djecu da poštuju stvari jer se teško zaradi novac kojim se kupuju? ipak slika nije crno bijela, biće da je siva. A siva je zbog lošeg obrazovnog sistema, zbog neprekidne borbe za život, zbog nemanja vremena koje kvalitetno treba provesti sa djetetom. Siva je zbog frustriranih nastavnika, rastrgnutih roditelja, neshvaćene djece i najedenih političara.
👍100%!
Ne treba učiteljica da im vezuje pertle.Na prvom roditeljskom sastanku treba da kaže roditeljima da to nauče decu.Znaju one.
Naravno da ima vremena i da će naučiti. Naši nastavnici da olabave i pušte decu da budu deca. Neka prepišu od kolega iz Skandinavije. Šta bi radile te učiteljice sa svom tom šarenom decom. Kako naša deca nauče jezik i nemaju problema po tim školama, toleriše se razno zaostajanje i svi nekako porastu bez kompleksa, samo ti ovde odmah objasne kako si loš đak…
Srbija sutra.
Gordana, pricajte o tome, pricajte, pricajte, pisite, kakogod, samo se oglasite, i vi i ovakve divne uciteljice…Stalno treba roditeljima govoriti, takodje i bakama i dekama, tetkama, koje ih jos i najvise razmaze…inace, ode mast u propast! Drzava ne treba da stimulise radjanje dece po broju nego po kvalitetu, sto znaci da roditelji treba da imaju pristojne plate za svoj porodicni zivot ali da treba da ih zarade, ne da im se tek tako daje novaci i obecava penzija, kao sto je sad i kao sto se tek planira, jer tako onda i roditelji sutra uce svoju decu, da ne treba cak ni da rade u zivotu, dace im se. Deca se iz ljubavi i u ratu radjaju i podizu a sad …. rode jedno da bi mogli da mu omogucesve najskuplje.a tek kad im drzava bude dodavala, kupovace mu jos skuplje, videcete. I nece se vise nikad radjati po petoro, sedmoro, desetoro, vec najvise troje, jer drzava dotle dotira. Covece, kako mi prastosmo i iskolovasmo se u nekad vrlo skromnim porodicnim uslovima a ovim pekmezama od roditelja i dece nikad nicega dosts?! E, jadna nam majka!
Sve je tačno, sve je više dece sa navedenim problemima, samo ovaj deo sa crtežom je izdvojen slučaj.
Mi imamo bebu od dve ipo godine i dete će biti bilingvalno, govoriće dva jezika a možda i tri jer ih sluša u svakodnevnoj komunikaciji. Zato je moguće da kasnije progovori na jeziku koji mu bude lakši za prvi izgovor, a za sada jednostavne reči kaže na sva tri jezika, grčki, srpski, engleski ( mama, tata, baka…). Dobili su ga kasno i to mi je jedino unuče pa ima toliko pažnje da mu od svih nas treba i malo odmora. Zato je upisan i u jaslice na 4 sata dnevno, mada majka radi od kuće da bi bila više sa bebom, i oduševljen je, pre svega decom i igrama u vrtiću i onim žutim autobusom što vozi decu u vrtić. Deca moraju slušati prve reči od roditelja koji ih jasno i pravilno izgovaraju i to je uslov svih uslova, da prvo roditelji civilizovano komuniciraju, razgovaraju pravilnim književnim jezikom u jući, što vidim da je veliki problem u Srbiji, jer nam je pola populacije nepismeno ili funkcionalno nepismeno. Niko ne čita. Nemaju dovoljan fond reči da se tečno i jasno izraze i iz toga dolazimo do dece koja mnogo toga nauče tek u školi. A mogli su to da nauče usput, dok rastu, do pete godine maksimalno. Odnela sam gomilu dečijih knjiga na srpskom jeziku koje se svako veče čitaju pred spavanje iako moj unuk ne zna šta je to, dovoljno je da sluša mamin glas i da čuje reči, i jednog dana će znati smisao tih reči. Svim malim prvacima želim srećan polazak u školu, i ovako dobre učiteljice da ih svemu nauče.