Када сам пре скоро 14 месеци постала мама, много тога се у мом животу променило. И не мислим ту само на непроспаване ноћи, грчеве, прве зубиће који никако да избију. Не, пре свега мислим на навике које су почеле да се мењају. Из корена. Док Ања није дошла на овај свет, у фрижидеру је увек било газираног сока, на столу чоколада, а у штеку још неколико чоколада и кутија кекса. За доручак нешто из пекаре или сендвич са саламом.
Кад одем у продавницу није ми ни на крај памети било да погледам декларацију. Једва да проверим рок трајања (и то не увек). Али, онда је дошао на свет неко ко је мали и беспомоћан. Ко сам не одлучује о себи и чије здравље зависи од мојих одлука. Сад нема тог пензионера у продавници који остаје дуже од мене – да провери све рокове, ишчита декларације. Нисам имала појма шта сам све јела! На пример, једна од салама коју сам имала обичај да купујем, а на којој пише да је „ћурећа“, у себи садржи 10% ћурећег и пилећег меса. 10%! А осталих 90? Емулгатори, емулгатори…
Зна ли неко уопште шта су ти емулгатори? Да ли обичан купац застане и запита се шта једе и шта даје својој деци? Мислим да је одговор – не. Не знам колико сам пута на каси видела људе с децом који су корпу напунили виршлама и паштетама. Сигурна сам да никад нису погледали састав јер, да јесу, уместо салалме, у корпи би било воће, поврће, житарице, као далеко здравија варијанта доручка. Или, још боље, набавку би обавили на пијаци, код баке која на тезги нема све што вам може пасти на памет, већ само ситно и квргаво сезонско воће и поврће.
Али, није ово једини проблем. Ја бих родитељима који деци млађој од годину дана дају шећер (изузев воћног) поставила једно једноставно питање – ЗАШТО? Да ли у дечјем кексу, чоколади, кашицама за бебе обогаћеним шећером постоји нешто што је за нашу децу боље и здравије од онога што ће добити кроз воће? Да ли постоји иједан разлог да малом детету дајете чоколаду? Ако је никад није пробало, за њега ће јабука и банана бити најлепше посластице на свету. А тек кад стигну јагоде!
Моје дете има 14 месеци и никад није јело шећер. Заправо, јесте. дохватила је неке чоколадне бомбоне које су нам донели гости (још нисам у фази да им браним да нам доносе слаткише), почела да жваће и – испљунула. За њу је то прејако, преслатко и укус на који није навикла. Да се разумемо, не заносим се ја тиме да она никад неће јести чоколаду. Знам да хоће. Али, сигурна сам да јој сад стварам здраве навике и да, ако то будем радила на прави начин, сутра ће се више радовати воћу него слаткишима. Један од савета везаних за исхрану који сам највише пута добила је да јој са 6 месеци испечем јабуку и поспем млевеним кексом. Кад кажем да она сасвим лепо једе печену јабуку без кекса и питам зашто бих јој то додавала одговор је – Ја сам тако радила и знаш како је била буцко! Значи – дебело дете је здраво дете.
А знате ли где лежи највећа иронија? У томе што су нам толико слатки кад се тако мали умажу чоколадом и кремом, па им то гурамо да би боље јели. А онда кад напуне две или три године, постану свесни и сами траже чоколаду, ми кренемо да им бранимо и кријемо. Па зашто сте им, забога, давали слаткише као један од оброка (овде мислим и на разне чоколадно-пиринчане каше које се рекламирају као здраве)? Да бисте после говорили да је воће боље и здравије и да су слаткиши нездрави и да ће им од њих испасти зуби?
И да додам један коментар с друштвених мрежа који је недостајао овом тексту: Познато чоколадно јаје НИЈЕ здрава млечна чоколада направљена за добар развој деце, пудинг НИЈЕ посластица за децу, паштета НИЈЕ храна за децу ни када пише јуниор на њој, маргарин НИЈЕ избалансиран намаз за почетак дана једног школарца ни када на њему пише 5+, производи из пекаре НИСУ здрави производи од житарица… Прст на чело, памет у главу, НЕМАМО право да трујемо децу.
Ако ово прочита неки будући или новопечени родитељ, имам само једну молбу – навикавајте децу на млечно и житарице за доручак, поврће и месо за ручак, опет житарице у разним облицима за вечеру, а између – воће! Чоколаду ће јести, али ако им као награду за лепо понашање нудите банану, она ће им бити дража увек.
Својој деци навике формирамо ми, родитељи. Ако буду гојазни и склони слаткишима – ми смо криви. Ако заволе воће и зраву храну – опет смо ми криви. Питање је само да ли ћемо бирати лакши пут поплочан инстант-кашама и разним индустријским производима, или ћемо уложити труд да нам деца стекну здраве навике које ће задржати и када одрасту и једном, надамо се, пренети својој деци. Одлука је на вама!
Аутор: zelenaucionica.com