Kada sam pre skoro 14 meseci postala mama, mnogo toga se u mom životu promenilo. I ne mislim tu samo na neprospavane noći, grčeve, prve zubiće koji nikako da izbiju. Ne, pre svega mislim na navike koje su počele da se menjaju. Iz korena. Dok Anja nije došla na ovaj svet, u frižideru je uvek bilo gaziranog soka, na stolu čokolada, a u šteku još nekoliko čokolada i kutija keksa. Za doručak nešto iz pekare ili sendvič sa salamom.
Kad odem u prodavnicu nije mi ni na kraj pameti bilo da pogledam deklaraciju. Jedva da proverim rok trajanja (i to ne uvek). Ali, onda je došao na svet neko ko je mali i bespomoćan. Ko sam ne odlučuje o sebi i čije zdravlje zavisi od mojih odluka. Sad nema tog penzionera u prodavnici koji ostaje duže od mene – da proveri sve rokove, iščita deklaracije. Nisam imala pojma šta sam sve jela! Na primer, jedna od salama koju sam imala običaj da kupujem, a na kojoj piše da je „ćureća“, u sebi sadrži 10% ćurećeg i pilećeg mesa. 10%! A ostalih 90? Emulgatori, emulgatori…
Zna li neko uopšte šta su ti emulgatori? Da li običan kupac zastane i zapita se šta jede i šta daje svojoj deci? Mislim da je odgovor – ne. Ne znam koliko sam puta na kasi videla ljude s decom koji su korpu napunili viršlama i paštetama. Sigurna sam da nikad nisu pogledali sastav jer, da jesu, umesto salalme, u korpi bi bilo voće, povrće, žitarice, kao daleko zdravija varijanta doručka. Ili, još bolje, nabavku bi obavili na pijaci, kod bake koja na tezgi nema sve što vam može pasti na pamet, već samo sitno i kvrgavo sezonsko voće i povrće.
Ali, nije ovo jedini problem. Ja bih roditeljima koji deci mlađoj od godinu dana daju šećer (izuzev voćnog) postavila jedno jednostavno pitanje – ZAŠTO? Da li u dečjem keksu, čokoladi, kašicama za bebe obogaćenim šećerom postoji nešto što je za našu decu bolje i zdravije od onoga što će dobiti kroz voće? Da li postoji ijedan razlog da malom detetu dajete čokoladu? Ako je nikad nije probalo, za njega će jabuka i banana biti najlepše poslastice na svetu. A tek kad stignu jagode!
Moje dete ima 14 meseci i nikad nije jelo šećer. Zapravo, jeste. dohvatila je neke čokoladne bombone koje su nam doneli gosti (još nisam u fazi da im branim da nam donose slatkiše), počela da žvaće i – ispljunula. Za nju je to prejako, preslatko i ukus na koji nije navikla. Da se razumemo, ne zanosim se ja time da ona nikad neće jesti čokoladu. Znam da hoće. Ali, sigurna sam da joj sad stvaram zdrave navike i da, ako to budem radila na pravi način, sutra će se više radovati voću nego slatkišima. Jedan od saveta vezanih za ishranu koji sam najviše puta dobila je da joj sa 6 meseci ispečem jabuku i pospem mlevenim keksom. Kad kažem da ona sasvim lepo jede pečenu jabuku bez keksa i pitam zašto bih joj to dodavala odgovor je – Ja sam tako radila i znaš kako je bila bucko! Znači – debelo dete je zdravo dete.
A znate li gde leži najveća ironija? U tome što su nam toliko slatki kad se tako mali umažu čokoladom i kremom, pa im to guramo da bi bolje jeli. A onda kad napune dve ili tri godine, postanu svesni i sami traže čokoladu, mi krenemo da im branimo i krijemo. Pa zašto ste im, zaboga, davali slatkiše kao jedan od obroka (ovde mislim i na razne čokoladno-pirinčane kaše koje se reklamiraju kao zdrave)? Da biste posle govorili da je voće bolje i zdravije i da su slatkiši nezdravi i da će im od njih ispasti zubi?
I da dodam jedan komentar s društvenih mreža koji je nedostajao ovom tekstu: Poznato čokoladno jaje NIJE zdrava mlečna čokolada napravljena za dobar razvoj dece, puding NIJE poslastica za decu, pašteta NIJE hrana za decu ni kada piše junior na njoj, margarin NIJE izbalansiran namaz za početak dana jednog školarca ni kada na njemu piše 5+, proizvodi iz pekare NISU zdravi proizvodi od žitarica… Prst na čelo, pamet u glavu, NEMAMO pravo da trujemo decu.
Ako ovo pročita neki budući ili novopečeni roditelj, imam samo jednu molbu – navikavajte decu na mlečno i žitarice za doručak, povrće i meso za ručak, opet žitarice u raznim oblicima za večeru, a između – voće! Čokoladu će jesti, ali ako im kao nagradu za lepo ponašanje nudite bananu, ona će im biti draža uvek.
Svojoj deci navike formiramo mi, roditelji. Ako budu gojazni i skloni slatkišima – mi smo krivi. Ako zavole voće i zravu hranu – opet smo mi krivi. Pitanje je samo da li ćemo birati lakši put popločan instant-kašama i raznim industrijskim proizvodima, ili ćemo uložiti trud da nam deca steknu zdrave navike koje će zadržati i kada odrastu i jednom, nadamo se, preneti svojoj deci. Odluka je na vama!
Autor: zelenaucionica.com