Mame na slikama nema. Jednostavno je nema.
Zato što je, uglavnom, ona ta koja je uočila trenutak koji vredi fotografisati. I uhvatila telefon.
Možda je neko, slučajno, i pomislio da bi baš trebalo da fotografiše mamu, ali je beba baš tad zaplakala, pa se mora prvo nahraniti.
Ali je dete baš tad moralo do toaleta, pa je ona odjurila da mu pomogne.
Ali je jedno od dece upravo prosulo vodu po podu i po sebi, pa mora da ga presvuče i obriše nered.
A možda je baš i sve u redu, niko nije ništa prosuo, nikom se ne piški, niti je iko gladan. Ali je njoj kosa užasna, jer nije stigla da je opere, a na majici je sos od ručka kojim ju je beba umazala. I mrzi to kako sad izgleda.
Ili je, možda obrisala slike na kojima je i ona jer su „baš užasne“ i vidi joj se stomak koji od trudnoće još nije skinula.
Ali, fotografije i ne treba da uhvate savršen izgled. Na njima nam i trebaju oni pravi, stvarni trenuci koje živimo.
Trenuci koje želimo da naša deca pamte, a ako ih zaborave da mogu da pogledaju u album i da se podsete. Da je mama bila tu. Da joj frizura možda i nije bila baš savršena, ali je ljubavi bilo toliko da se ta frizura uopšte nije primećivala.
Da smo bili zajedno, pekli kolače, plivali u bazenu, smejali se, obožavali da budemo zajedno.
Da smo ih vodili na druženja, rođendane, u duge šetnje. Za svoju decu smo uvek tu i to treba da se vidi i na fotografijama. Jer će te fotografije, jednog dana, biti uspomena na nas. I na to da smo uvek bili tu.
A važno je, jer nećemo biti tu zauvek.