Маме на сликама нема. Једноставно је нема.
Зато што је, углавном, она та која је уочила тренутак који вреди фотографисати. И ухватила телефон.
Можда је неко, случајно, и помислио да би баш требало да фотографише маму, али је беба баш тад заплакала, па се мора прво нахранити.
Али је дете баш тад морало до тоалета, па је она одјурила да му помогне.
Али је једно од деце управо просуло воду по поду и по себи, па мора да га пресвуче и обрише неред.
А можда је баш и све у реду, нико није ништа просуо, ником се не пишки, нити је ико гладан. Али је њој коса ужасна, јер није стигла да је опере, а на мајици је сос од ручка којим ју је беба умазала. И мрзи то како сад изгледа.
Или је, можда обрисала слике на којима је и она јер су „баш ужасне“ и види јој се стомак који од трудноће још није скинула.
Али, фотографије и не треба да ухвате савршен изглед. На њима нам и требају они прави, стварни тренуци које живимо.
Тренуци које желимо да наша деца памте, а ако их забораве да могу да погледају у албум и да се подсете. Да је мама била ту. Да јој фризура можда и није била баш савршена, али је љубави било толико да се та фризура уопште није примећивала.
Да смо били заједно, пекли колаче, пливали у базену, смејали се, обожавали да будемо заједно.
Да смо их водили на дружења, рођендане, у дуге шетње. За своју децу смо увек ту и то треба да се види и на фотографијама. Јер ће те фотографије, једног дана, бити успомена на нас. И на то да смо увек били ту.
А важно је, јер нећемо бити ту заувек.