A zašto zbornice ćute?

februar 17, 2015

“Ne predaje učitelj ono što želi,
ne predaje učitelj ono što zna,
učitelj predaje ono što jeste.”
zbornica
Tako tačna izreka! Tu se i krije najveći problem. Šta je danas učitelj? Učitelj, koji treba da obrazuje generacije mladih, danas je jedno od najpodcienjenijih zanimanja. U zadnje vrijeme čitamo i slušamo o čestim uvredama, pa čak i napadima na učitelje i profesore. Šta je tome razlog? Ako se vratimo u ne tako davnu prošlost, možemo videti da je učitelj bio jedno od najcenjenih i najuticajnih zanimanja, učitelj je bio osoba koja se poštuje, uvažava i ceni. Nakon samo nekoliko decenija događa se nešto sasvim drugo…
S obzirom na poteze prema obrazovanju bilo koje vlasti u ovoj državi jasno je da im je obrazovanje na zadnjem mestu prioriteta. Na svakim izborima usta su im puna “zemlje znanja”, a u prosveti se stalno reže. Nisu samo problem plata učitelja, koje su u državnim službama najniže, a učitelji imaju najvišu stručnu spremu u proseku, nego je i problem ulaganja u obrazovanje. U škole trebaju ulagati osnivači (opštine), a oni često nemaju ni stavku u proračunu za tako nešto (naravno da imaju, ali to je tako mizerno da ne vredi ni spominjati). Ne ulaže se u opremanje i osposobljavanje učionica. Nema novca! To je najčešći odgovor kad se spomene ulaganje u obrazovanje. Naravno da ima novca, ali NE za obrazovanje!
Problem je i politika koja se stalno upliće u prosvetu i tako koji god ministar dođe na vlast misli da s njime počinje sve, ono prije ništa ne valja i potrebna je reforma. Naravno da trenutni sistem nije dobar i da ga treba promeniti, ali to ne sme raditi svaki ministar koji sedne u fotelju. Struka treba reći i doneti strategiju obrazovanja, koju će svaki ministar provoditi, a ne menjati ili izmišljati novu. I svaki ministar bi se trebao boriti za obrazovanje i nosioce tog obrazovanja, UČITELJE! Ali većini je bitna “stolica”, pa samo klimaju glavom kako “veliki gazda” hoće.
Uz sistem i politiku, veliku ulogu u kreiranju javnog mišljenja o prosveti imaju i roditelji. Naravno da svaki roditelj misli da je njegovo dete najbolje, najpametnije, najsposobnije i tako možemo nabrajati. Ali kakvu korist činite sebi i svome detetu ako učitelju ne verujete. Nema niko ništa protiv vaše dece. Nama su oni svi jednaki i za sve želimo najbolje. Naravno da svi nisu jednako talentovani za sve, pa od tuda i razlike u znanju i konačno i u ocenama. Ako im zaključimo ocenu manju od pet, ne znači da ga ne volimo ili da imamo nešto protiv vašeg deteta, nego po postavljenim kriterijima nije naučio i savladao sve što je za tu ocenu potrebno. Ne morate zbog toga deci govoriti da učitelji ništa ne rade ili da ne znaju ili da znanje nije bitno. Vaš stav prema učiteljima i školi deca donose u te iste škole. Zato se trudite, da taj stav, ako ne može biti pozitivan, da bar ne bude negativan. Ni prema školi, ni prema znanju, a ni prema učiteljima.
I konačno dolazimo do nas – UČITELJA! Da, mi smo glavni krivci što je mišljenje o učiteljima, nastavnicima, profesorima takvo kakvo je. Zbornice ćute!! A učitelji u njima potplaćeni, degradirani, opterećeni papirologijom, žive u strahu od direktora, roditelja, učenika, nametanja dodatnih obaveza i stalnih smanjenja primanja. Kad ćemo shvatiti da se niko ne bori za bolji standard učitelja ni za bolje uslove u školama? Već odavno Ministarstvo prosvete i sindikati ne brinu za učitelje, već za svoje fotelje i plate. Trguju učiteljskim pravima i stalno govore NEMA NOVCA! Kad ćemo javno iznositi svoje negodovanje prema odgovornima za ovakvo stanje u obrazovanju? Do kada ćemo živeti u strahu od direktora, koji često misle da su “Bogom dani” i kada dođu u direktorsku fotelju zaborave na učitelje! Do kada ćemo živeti u strahu od inspekcija, kao da radimo nešto loše? Do kada ćemo trpeti silnu papirologiju koju nam nameću pisari koji nisu dana boravili među učenicima? To sve zavisi od nas. Jedino mi možemo promeniti javno mišljenje o učiteljima, nastavnicima i profesorima.
“…učitelj predaje ono što jeste!” je izreka s početka teksta, a što može naučiti decu i kako može predavati potplaćen, degradiran i uplašen učitelj?
Moraju zbornice iznositi svoje stavove i boriti se za svoja prava. Jer budimo sigurni – NIKO DRUGI TO NEĆE!
Izvor: http://ucenici.info/
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


7 komentara na "A zašto zbornice ćute?

  1. Bisenija kaže:

    NAJZAD dobar članak,bravo .Možda neko od GORE PROČITA…

  2. mmm kaže:

    jadna ugrozena vrsta kao beli medvedi

  3. Marija kaže:

    “Učitelj predaje ono što jeste”. Lepo zvuči, nema šta! Činjenica je da iz generacije u generaciju većina naših učenika izlaze sve problematičniji i nepismeniji iz škola.Na koga li kao takvi liče, čije su modele ponašanja prihvatili? Demagogija je lepa, ali nije poželjna niti primenjiva. U zbornicama se ne ćuti, mnogo se priča o problemima kojima učitelji nisu dorasli, a na sva zvona se deklarišu kao (pro)svetitelji,posebno u ovom besmislenom štrajku.Zar učitelj koji predaje ono što jeste treba da se bori za svoja prava, uskraćujući prava deci na kvalitetno obrazovanje? Mnogim današnjim učiteljima u borbi za svoja prava,nisu učenici prioritet , a ugled i dostojanstvo se ne brani, niti postiže štrajkom!
    “Da se reči kupuju, manje bi ih bilo”!
    .

  4. XenijaM kaže:

    E, draga Marija! Kada predaješ lekcije koje su predviđene propisanim planom od strane Ministarstva prosvete roditelji kažu: “Ova je poludela, šta traži od naše dece! Pa, oni su mali, nisu dorasli logičkom razmišljanju i zaključivanju.” A, da li su ista ta deca koja sede u klupama nešto za sedam godina naučila od svojih roditelja, osim da kritikuju druge, agresivno se ponašaju kako prema vršnjacima, tako i prema nastavnicima. Oni prenose atmosferu svog kućnog vaspitanja u škole. Za nas jesu prioritet učenici, a da li su za roditelje prioritet njihova deca. Kako to dete dođe u školu bez domaćeg zadatka, sveske učenika se ne otvore po nekoliko dana,a desi se i nedelja! Poruke nepotpisane, pa roditelji ne znaju ni šta njihova deca uče u školi, ali su spremni da kritikuju one koji se bore za svoju egzistenciju. Ako škola ne radi, vrsni roditelji ne znaju šta će sa svojom decom raditi ceo dan. Postarajte se da do polaska u školu, dragi roditelji – kritičari- barem vaspitate decu i naučite ih primernom ponašanju, a ne bahatom, naučite ih da vežu pertle, da poštuju svoje drugove, da ih naučite učtivom ponašanju prema odraslima, … ima toga mnogo što niste naučili svoje mališane. A manje se bavite problemom kako će prosvetari da brane svoje dostojanstvo.

  5. Marija kaže:

    XsenijaM,da li biste mogli neprestano da slušate lekare, socijalne radnike, psihologe, dramske umetnike, kuvarice, spremačice…na koje sve probleme nailaze obavljajući svoj posao? Verovatno biste počeli da sumnjate u kompetentnost i odanost svom pozivu.Ako vam je toliko teško da radite u prosveti, promenite poziv, prekvalifikujte se, radite nešto drugo, manje odgovorno i teško! U tome vas niko neće sprečavati, niko nije nezamenjiv!

  6. XenijaM kaže:

    Draga Marija, kada bismo bili placeni kao lekari koji mogu da rade u društvenom sektoru, a šalju svoje pacijente u privatnu ordinaciju gde rade više nego na svom poslu koji bi m trebao biti prioritet, možda bismo uspeli da vaspitamo vašu decu i izvedemo ih na pravi put. Na put na koji ih vi možda nikada nećete izvesti jer sa svojom decom provodite 2-3 sata dnevno, a mi smo sa vašom decom i po 6-7 sati. A ima i takvih roditelja koji rađe sede u kafićima, spavaju “zimski” san po podne, pa zaborave da dođu po svoju decu i kad produženi boravak prestane sa radom. Šta predlažete da se radi sa takvim roditeljima,da li ćemo i njih prekvalifikovati?

  7. Jadranka kaže:

    XsenijaM, svaka Vam čast, svaka Vam je na mestu! Ali, avaj, šta to vredi, nama učiteljima, kad se naša ne računa, pa makar bila i zlatna.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama