“Ne predaje učitelj ono što želi,
ne predaje učitelj ono što zna,
učitelj predaje ono što jeste.”
Tako tačna izreka! Tu se i krije najveći problem. Šta je danas učitelj? Učitelj, koji treba da obrazuje generacije mladih, danas je jedno od najpodcienjenijih zanimanja. U zadnje vrijeme čitamo i slušamo o čestim uvredama, pa čak i napadima na učitelje i profesore. Šta je tome razlog? Ako se vratimo u ne tako davnu prošlost, možemo videti da je učitelj bio jedno od najcenjenih i najuticajnih zanimanja, učitelj je bio osoba koja se poštuje, uvažava i ceni. Nakon samo nekoliko decenija događa se nešto sasvim drugo…
S obzirom na poteze prema obrazovanju bilo koje vlasti u ovoj državi jasno je da im je obrazovanje na zadnjem mestu prioriteta. Na svakim izborima usta su im puna “zemlje znanja”, a u prosveti se stalno reže. Nisu samo problem plata učitelja, koje su u državnim službama najniže, a učitelji imaju najvišu stručnu spremu u proseku, nego je i problem ulaganja u obrazovanje. U škole trebaju ulagati osnivači (opštine), a oni često nemaju ni stavku u proračunu za tako nešto (naravno da imaju, ali to je tako mizerno da ne vredi ni spominjati). Ne ulaže se u opremanje i osposobljavanje učionica. Nema novca! To je najčešći odgovor kad se spomene ulaganje u obrazovanje. Naravno da ima novca, ali NE za obrazovanje!
Problem je i politika koja se stalno upliće u prosvetu i tako koji god ministar dođe na vlast misli da s njime počinje sve, ono prije ništa ne valja i potrebna je reforma. Naravno da trenutni sistem nije dobar i da ga treba promeniti, ali to ne sme raditi svaki ministar koji sedne u fotelju. Struka treba reći i doneti strategiju obrazovanja, koju će svaki ministar provoditi, a ne menjati ili izmišljati novu. I svaki ministar bi se trebao boriti za obrazovanje i nosioce tog obrazovanja, UČITELJE! Ali većini je bitna “stolica”, pa samo klimaju glavom kako “veliki gazda” hoće.
Uz sistem i politiku, veliku ulogu u kreiranju javnog mišljenja o prosveti imaju i roditelji. Naravno da svaki roditelj misli da je njegovo dete najbolje, najpametnije, najsposobnije i tako možemo nabrajati. Ali kakvu korist činite sebi i svome detetu ako učitelju ne verujete. Nema niko ništa protiv vaše dece. Nama su oni svi jednaki i za sve želimo najbolje. Naravno da svi nisu jednako talentovani za sve, pa od tuda i razlike u znanju i konačno i u ocenama. Ako im zaključimo ocenu manju od pet, ne znači da ga ne volimo ili da imamo nešto protiv vašeg deteta, nego po postavljenim kriterijima nije naučio i savladao sve što je za tu ocenu potrebno. Ne morate zbog toga deci govoriti da učitelji ništa ne rade ili da ne znaju ili da znanje nije bitno. Vaš stav prema učiteljima i školi deca donose u te iste škole. Zato se trudite, da taj stav, ako ne može biti pozitivan, da bar ne bude negativan. Ni prema školi, ni prema znanju, a ni prema učiteljima.
I konačno dolazimo do nas – UČITELJA! Da, mi smo glavni krivci što je mišljenje o učiteljima, nastavnicima, profesorima takvo kakvo je. Zbornice ćute!! A učitelji u njima potplaćeni, degradirani, opterećeni papirologijom, žive u strahu od direktora, roditelja, učenika, nametanja dodatnih obaveza i stalnih smanjenja primanja. Kad ćemo shvatiti da se niko ne bori za bolji standard učitelja ni za bolje uslove u školama? Već odavno Ministarstvo prosvete i sindikati ne brinu za učitelje, već za svoje fotelje i plate. Trguju učiteljskim pravima i stalno govore NEMA NOVCA! Kad ćemo javno iznositi svoje negodovanje prema odgovornima za ovakvo stanje u obrazovanju? Do kada ćemo živeti u strahu od direktora, koji često misle da su “Bogom dani” i kada dođu u direktorsku fotelju zaborave na učitelje! Do kada ćemo živeti u strahu od inspekcija, kao da radimo nešto loše? Do kada ćemo trpeti silnu papirologiju koju nam nameću pisari koji nisu dana boravili među učenicima? To sve zavisi od nas. Jedino mi možemo promeniti javno mišljenje o učiteljima, nastavnicima i profesorima.
“…učitelj predaje ono što jeste!” je izreka s početka teksta, a što može naučiti decu i kako može predavati potplaćen, degradiran i uplašen učitelj?
Moraju zbornice iznositi svoje stavove i boriti se za svoja prava. Jer budimo sigurni – NIKO DRUGI TO NEĆE!
Izvor: http://ucenici.com/