“Жао ми је добрих колача, мирисних ванилица, кексова и зимница”

новембар 5, 2019

Сећа ли се неко старих рецепата за кексове, када је једина брига била што су масни?

Разне комерцијалне верзије су адитивирани вештаци без правог укуса. Кекс с лимуновом кором (сада отровном), са бутером (без крава с прионима) пуним жутила (каротени) и холестрола.

Мирисни су некад излазили као трака из машине за млевење меса, са посебним додатком на крају, који их је профилисао.

Није било соје у њима (ни ГМО, нити обичне).

Није било ни палме.

Нити веганских млека.

Са правим јајима.

Или сељачким сиром, а не синтетиком из кутије.

И онда су се пекли, а тада вода цури низ усне, од те нове хармоније мириса, са обећавајућим заводљивим укусом. Када си овако матор имаш банку укуса као неисцрпни албум за поређење. Није ми жао меса, што батаци нису онако жилави и црни, што је карабатак оправдавао своје име.

Жао ми је добрих колача, мирисних ванилица, кексова и зимница. Жао ми је сећања која су нестала и нас људи што смо се удаљили од традиције припреме хране. Биле ноге босе или у чоји, лану или конопљи, џинсу који је цео, исцепан, каменован… уши без рупа или са тридесет минђуша, а кожа са или без тетоваже и сличних племенских обележја једно не би требало да се мења.

Храна.

Требало би са развојем цивилизације банка укуса да нам је све богатија, успешнија и надасве здравија. Уместо тога ту се кесице прокацерогених, масних напарфемисаних, сољених и до глупости изрекламираних резаних кромпира, комади преобликованих рибица, мајмунчића, фрагмената пиринча и кукуруза.

И онда ко је крив за хипертензију, рак, остеопорозу? Ко? Ми сами.

Убили смо храну, пијемо као народ арсен-воду, разне смеће-коле које нам рекламирају пребогати спортисти. Или одбацујемо све јер тамо неко, ко би питај бога из ког разлога требало да нам буде идол, булазни како је кафа нездрава, а он се храни орашћићима са Галапагоса. Ето, у ове ситне сате када моји вршњаци већином спавају, мене дохвати дух носталгије и разочарања, јер знам да моји наследници кроз пар генерација неће знати да су били домаћи бакини колачи бар 1000 пута бољи од индустријских.

Ако волите своје унучиће, научите њихове мајке да направе нови албум сећања хране, а да кесице протерају где им је место. На депонију.

Аутор: проф. др Зоран Вујчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "“Жао ми је добрих колача, мирисних ванилица, кексова и зимница”

  1. Данијела каже:

    Било некад, лепо сећање на детињство! Хвала на тексту!

  2. Maja каже:

    Ima još mirisnih kolača i raznih đakonija koje spremam sa klincima.
    Nešto po naninim a nešto po bakinim receptima.
    To nam dođe kao antistres… I ne sekiramo se ako je brašno belo, šećer takođe, a kad zamiriše cela kuća a deca ponosno kažu da su i oni pravili…
    Slađe od najslađeg slatkiša…
    Ne dam da mi to vreme oduzme ❤️

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама