Данас у 17:08, на дну улице Јелене Ћетковић у Београду, било је овако. Марко, који има једно четири године, прелазио је улицу с мамом и застао на самом њеном крају. Нађа, која исто вероватно има око четири године, спуштала се том истом улицом, с мамом која је водила њену млађу сестру. Онда је Нађа викнула – Марко! – А Марко је викнуо – Нађа! – У том тренутку, раздаљина између њих је око 15 метара.
Ја сам стајао на улици, поред тротоара, с псом, и гледао их. Први пут у животу сам их тада видео, и вероватно последњи, а они су трчали једно другом у загрљај.
Загрлили су се без пољупца, Нађа ми је била окренута леђима, а Марко лицем. Очи су му биле чврсто затворене а левом ногом је на кратко обухватио њену десну ногу. Загрлили су се најбоље на свету, не може боље од тога, вероватно још људи уме тако да се грли, али Нађа и Марко су свакако велики стручњаци за грљење.
Остали су у загрљају сигурно цео минут. Маркова мама је прокоментарисала величину њихове љубави. Рекла је – Каква је то љубав! – Они нису проговорили ни реч. Нађина сестра је хтела да помази мог пса, мама је рекла да журе, онда су и њима рекли да мора да се иде, па су се раздвојили. Нису се ни поздравили речима. Једине речи које су изговорили су њихова имена.
Сви су се разишли, пас је пио воду, а ја сам се замало осећао као у филму, а у ствари много боље, јер нисам био у филму него у животу. А живот је био добар према мени, сместио ме је на то место, у том тренутку, и дао ми да их видим. Био је можда и предобар.
Аутор: Иван Токин