Danas u 17:08, na dnu ulice Jelene Ćetković u Beogradu, bilo je ovako. Marko, koji ima jedno četiri godine, prelazio je ulicu s mamom i zastao na samom njenom kraju. Nađa, koja isto verovatno ima oko četiri godine, spuštala se tom istom ulicom, s mamom koja je vodila njenu mlađu sestru. Onda je Nađa viknula – Marko! – A Marko je viknuo – Nađa! – U tom trenutku, razdaljina između njih je oko 15 metara.
Ja sam stajao na ulici, pored trotoara, s psom, i gledao ih. Prvi put u životu sam ih tada video, i verovatno poslednji, a oni su trčali jedno drugom u zagrljaj.
Zagrlili su se bez poljupca, Nađa mi je bila okrenuta leđima, a Marko licem. Oči su mu bile čvrsto zatvorene a levom nogom je na kratko obuhvatio njenu desnu nogu. Zagrlili su se najbolje na svetu, ne može bolje od toga, verovatno još ljudi ume tako da se grli, ali Nađa i Marko su svakako veliki stručnjaci za grljenje.
Ostali su u zagrljaju sigurno ceo minut. Markova mama je prokomentarisala veličinu njihove ljubavi. Rekla je – Kakva je to ljubav! – Oni nisu progovorili ni reč. Nađina sestra je htela da pomazi mog psa, mama je rekla da žure, onda su i njima rekli da mora da se ide, pa su se razdvojili. Nisu se ni pozdravili rečima. Jedine reči koje su izgovorili su njihova imena.
Svi su se razišli, pas je pio vodu, a ja sam se zamalo osećao kao u filmu, a u stvari mnogo bolje, jer nisam bio u filmu nego u životu. A život je bio dobar prema meni, smestio me je na to mesto, u tom trenutku, i dao mi da ih vidim. Bio je možda i predobar.
Autor: Ivan Tokin