Проблем који је последњих година стављен на дневни ред је прескакање детињства и улазак у ‘свет одраслих’ одмах по завршетку већ и основне школе, прескачући друштвене игре и дечијих ‘Хиљаду зашто – хиљаду зато’, а последица тога је добијање емотивно незрелих индивидуа заробљених у улогама – супруге, мајке, радника.
Шта је то адолесценција?
Адолесценција је уопштен израз, а обухвата све психичке и физичке промене до којих долази у осетљивом раздобљу између детињства и зрелости. Адолесцент је особа у узрасту од 10 до 19 година (дефиниција укључује и особе с 19 година). За овај период живота карактеристична је заокупљеност личним изгледом, килажом, поготово код девојчица, стога су и поремећаји у исхрани често присутни. Просечно, пубертет код девојчица започиње у 10. или 11. години, а код дечака у 12. или 13. години и траје 2,5 године. То је раздобље промена, диференцијација – у телесним карактеристикама (костур, маса и масно ткиво) између полова.
У овом раздобљу људског живота, енергетске и нутритивне потребе човека су највеће. Адолесценција је психосоцијални (психички) док је пубертет анатомско-физиолошки (биолошки) феномен и надопуњују једно друго. Осми разред основне школе значи одређено стасавање у девојку и осим припрема за упис у средње школе, припремало се и за улазак у љубавне везе.
Традиција и поштовање обичаја нагло губе своје право гласа, а све јачи, скоро и пресудан утицај има оно што нас окружује, а то су медији као један популистички облик културе, разводњене до нивоа разумљивог свима и свакоме, али не са циљем да едукује, него да ‘прода’. Зато имамо неодговорност у међуљудским односима, веома изражену солипсистичку црту у понашању и младића и девојака, бахатост у обављању и некада најједноставнијег задатка за тај узраст – похађања разредне наставе.
Већ у завршним разредима основне школе, дечаци и девојчице се интимно упознају, размењују више од пољубаца, а уз то иде и искушавање различитих ‘занимација’ које се још не дозвољавају малолетним особама – алкохол, цигарете и остали наркотици.
Што је некад представљало синоним добро васпитаног детета, данас постаје упитно, чак непожељно. Тако и омладина такође преживљава својеврсну еманципацију, а заједничко и једнима и другима јесте – бити сам – сам се пробијати кроз живот, сам зарађивати за себе, сам себе хранити, обезбедити школовање и томе слично.
А овако изгледа еманципована жена (девојка) данас:
Данас се у средњим школама веома ретко може пронаћи девојка која није свесна своје ‘женствености’, не шминка се, не излази у ноћне клубове – иако још није пунолетна, и многи се зачуде када чују од њих колико имају година – обично изгледају попут двадесетпетогодишњакиња. Талентованије, паметније и срећније међу њима ће се стрпети и ићи на даље школовање – и ту се већ на један начин осамостаљују и сналазе за себе – освајају стипендије, раде хонорарне послове, очекује се од њих да истовремено траже прилику за удају. Један део женског рода се удаје одмах по пунолетству. И заиста је тешко одредити да ли већ тада девојка улази у брак као жена. Зрела жена.
О зрелој личности нам говори психолог Радмила Грујичић:
Особу можемо оцијенити као зрелу личност ако је дошло до:
1) довољне развијености основних психичких функција и диспозиција,
2) довољне повезаности и усклађености међу наслијеђеним и диспозиционим својствима,
3) задовољавајуће интегрисаности у друштво.
Овакво одређење др Грујичић истиче три одлике зрелости личности: интелектуалну, емоционалну и конативно-социјалну зрелост. Међутим оправданији показатељи зрелости су : однос према свијету, према себи и према другима. За однос зреле личности према свијету за др Грујичић карактеристично је интересовање за збивања у свету, способност за објективност оцјена и одсуство предрасуда. Однос према себи одликује реално оцјењивање самог себе и прихватање себе онаквог какав јесте. У односу према другима зрела личност показује поштовање туђе личности, осјетљивост за потребе других и поступање према таквим мјерилима и моралним принципима који могу важити као општи.
Дјевојчицама је период тјелесног сазријевања сам по себи тежак и потребна им је стручна помоћ коју добијају у школи како би се са тим најбоље упознале. Уз школу, потребно је и да приступ породице такође буде одговарајући те се заборавити на вјечите ,јазеве међу генерацијама’ и помоћи своме дјетету савјетима, заједничким упознавањем са задацима који се постављају пред младог човјека, а онда и са његовим осјећајима. Постоји огроман број могућности који се сада нуди младом човјеку – он се налази на раскрсници – и тада је сваки избор, свака одлука, на неки начин коначна. Коју средњу школу ћу уписати? Да ли треба да пробам какав је укус пива; цигарете? Хоћу ли остати докасно или се ипак вратити раније кући? Да ли да учим вечерас дуже, па да добијем одличну оцјену или ми та оцјена не представља нешто битно?
У том периоду дјевојка размишља о своме тијелу, одједном јој наилазе романтичне мисли и осјећања којих до тада није било или бар види да се крај ње дешавају сличне ствари. Долази у контакт са конкуренцијом – жели бити најљепша, најпаметнија, најбоља. Одлучује се на све или ништа како би привукла пажњу на себе из различитих разлога. Тада су потребни савјети искуснијих од ње. Потребно је имати на уму актуелно стање у свијету – технике и технологије, економије, ‘слобода’ датих свима, те је научити да није све баш онако како изгледа. Онда њено ‘дотјеривање’ неће представљати проблем, ни њој ни онима крај ње. А упоредо са убрзаним развојем технике убрзано се развијају и млади људи и то је оно што требамо имати у виду. У мору информација и интернет форума стасава и млада особа и она може сама пронаћи одговоре за које је ранијих деценија морала чекати или да сама искуси или да се посавјетује са старијима.
Ана Галић