Nemojte se igrati sa svojom decom, osim ako to STVARNO želite

30 januara, 2022

“Vreme na podu u igri s detetom (floor time) je važno za njihov razvoj.”

“Igrajte se sa svojom decom, to su trenuci koje će oni pamtiti.”

“Deca brzo rastu, pa uskoro neće ni želeti da sednu na pod s vama i da se igraju. Iskoristite vreme s njima, sad!”

Ovo su neke od fraza koje mlade roditelje “proganjaju” poslednjih godina, izazivajući ogromnu grižu savesti.

Da, vreme na podu je važno za dečji razvoj. Ali važne su i mnoge druge stvari i ne postoji roditelj koji bi stigao da u toku dana uradi baš sve što bi uticalo na to da se njegovo dete optimalno razvija.

Foto: Canva

Da, to jesu trenuci koje će deca pamtiti, ali pamte i mnoge druge stvari. Pre neki dan mi je ćerka rekla: “Mama, hajde da ti izneseš dasku za peglanje, da malo peglaš, a ja da sednem pored tebe da crtam i da pričamo. To najviše volim.” I to su trenuci koje će pamtiti.

I da, deca brzo rastu. Ali vreme s njima možemo iskoristiti na milion načina, onih koji će prijati i njima i nama.

Postoje igre koje ne volim igram na podu sa svojom decom. Mnogo ih je (igara koje ne volim da igram, ne dece). Ne volim da se igram lutkama, autićima, plastičnim pištoljima i životinjama.

Eto, rekla sam to. To sve ne volim uglavnom zbog toga što se ta igra najčešće završi za pet minuta tako što se ja prebacim u ulogu sudije jer su se njih dvoje oko neke igračke posvađali. To mi smeta. Frustrira me.

Ali, to ne znači da sam ja loša mama. Zato što ima milion drugih stvari koje VOLIM da radim sa svojom decom. Volim da igram društvene igre. Volim da im čitam. Volim kad se ušuškamo i mazimo. Volim kad se igramo zagonetki i pantomime. Volim kad pustimo muziku i zajedno đuskamo. Volim kad napravimo šator od posteljine i tu pričamo (strašne) priče. Ma mnogo je toga što s njima volim da radim.

Ako ne volite igru s lutkama i autićima, ne radite to na silu. Ili bar ne često. Zamislite ovu situaciju: Pozvali ste prijateljicu da izađete zajedno na kafu i baš ste uzbuđeni što se viđate jer je ona stalno zauzeta. Ali prijateljica na to nevoljno pristaje i nevoljno dolazi. Za vreme razgovora gleda u telefon, zlovoljno odgovori na poneko vaše pitanje i baca pogled na sat. Vidi se da ne uživa.

Kako biste se zbog toga osećali?

A zamislite sad svoje dete kako vam prilazi i uzbuđeno vas pita da li želite da se s njim igrate autićima. Mrzite tu igru, ali pristajete, pod teretom osećaja krivice. Ako u igru ulazite bez ISKRENE želje, nećete biti zaista uključeni i vaše dete će to osetiti. A to mu neće prijati. Zato je ovakva molba vašeg deteta odlična prilika da uči o – kompromisu. I sasvim je u redu da mu kažete: “Ja baš i ne uživam u igranju autićima, ali bismo mogli da napravimo nekog dinosaurusa od Lego kocki. Šta kažeš?”

Kad vam dete zatraži da se igrate, ono zapravo traži način da se poveže s vama u atmosferi i na način koji mu je blizak. Ako vi za tu aktivnost nemate volje, šansa za povezivanjem biće propuštena. Osim ako ponudite kompromis – nešto u čemu ćete uživati oboje.

I da dodam, to ne znači da baš nikad ne treba da pristanete na neku molbu svog deteta i igru koju ne volite previše. Ako to ponekad uradite, verovatno ćete moći da pronađete zadovoljstvo i u toj igri. Samo znači da ne treba da imate osećaj krivice jer niste prihvatili baš to što je dete želelo. Jer, neke uspomene se grade i dok peglate. I podjednako su lepe i važne.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama