Ајнштајнов синдром термин је који је први употребио професор Thomas Sowell описујући бистру, паметну децу са успореним развојем говора. Око 18 посто деце широм света проговоре касније него њихови вршњаци. Међутим, већина њих развије способност говора до треће године живота. И сам је генијалац Алберт Ајнштајн, по којем је синдром назван проговорио касније од својих вршњака. Иако изразито надарено дете, Ајнштајн није говорио до своје скоро пете године.
Обележја синдрома
Истраживања су показала да су породице деце с Ајнштајновим синдромом углавном високообразоване, а подручје њихових интереса су инжењерство, разне врсте науке, музика.
Синдром се чешће јавља код дечака који имају фотографско памћење, добру меморију, истичу се у слагању рецимо пузли, воле компјутере и природне науке те се одлично сналазе у простору. Такође, више пута је потврђено да деца са овим синдромом имају изразито развијене физичке способности, касније показују интересовање за дружење с вршњацима и потребно им је више времена да се одвикну од пелена. Количина говорне продукције након што проговоре варира од детета до детета. Из неке деце речи теку у бујицама, а нека након што проговоре, месецима не изговоре ни реч.
Како се односити према деци која имају Ајнштајнов синдром?
Стручњаци родитељима саветују да децу с АС-ом укључују у многе активности. Кад дете покаже интересовање, треба га подучити словима и константно с њим радити на вештини читања. Такође, саветују да се с њима о свему разговара јер су врло знатижељни. Потврђено је да су изразито добри музичари па их је добро што више окружити музиком.
Што пре интервенисати
Ако родитељ примети одређена одступања у говорном развоју, треба се упутити логопеду који ће након процене детета започети с језичном интервенцијом. Сам логопед утврђује постоји ли потреба за индивидуалним или групним приступом код детета, колико ће временски терапија трајати и да ли је потребно укључити још који стручни профил у процену или терапију детета.
Аутори неких студија закључили су да се деца која касније проговоре развијају сасвим нормално, емоционално и физички, те да чињеница да се говор развио касније не утиче на свеукупни развој и здравље деце. Међутим, постоје и неки ранији докази о повезаности касног развоја говора и проблема као што су стидљивост, анксиозност, те неке друге психолошке сметње.
Извор: Клинфо / Зелена учионица