Око пет сати по подне сазнајем да је донета одлука да се наставна година у свим школама у Србији заврши непланирано шестог јуна, а не према календару рада ‒ крајем месеца. Разлог је трагични догађај који је потресао читаво друштво, па се оваква одлука ‒ наводно ‒ спроводи у знак поштовања према преминулима.
Чујем у наредним сатима да се неки ђаци радују, оправдано, јер отпор према школи и обавезама је природни бунт детета у развоју, родитељи се смешкају, задовољни што ће се њихова чеда раније распустити и биће дуже на свежем ваздуху, а нерадници у просвети масте брк и вичу ‒ коначно.
Ја се питам ‒ шта коначно и шта, бре, више радите? Образовање подразумева плански и континуирани процес који спроводи овлашћена институција. Он мора бити планиран, јер другачије бива хаотичан и смислени циљеви се не могу реализовати. Процес, такође, мора да буде континуиран, јер у другачијем облику он је повремени уплив едукативних садржаја са којима се не стреми ‒ поново ‒ смисленом исходу, већ све бива ad hoc. На крају све ово мора бити реализовано у институцији која је добила дозволу за рад. Видим погледе читалаца, кажу: нема плана зато што је образовни процес урушен и девастиране су моралне вредности, у таквом збрканом систему нема тока, а овлашћене институције су претворене у приватне поседе којима оркестрирају људи сиромашног духа, без идеје како би један школа ‒ заправо ‒ требало да изгледа.
Просвета је несагледиви конгломерат. У њему учитељ који прави тражене презентације на рачунару не зна да његов колега у селу надомак Врања нема у тоалету папир. Покушај да се спроведе државна матура доведен је у питање кад је схваћено да многе школе немају папир за фотокопирање, те да тестове шаљу у оближње место одакле све може да се прошири даље, до ученика којима је тест ‒ непознаница. Ми, дакле, у овом веку, а можда и дуже ‒ не можемо да успоставимо смислени поредак у образовном процесу, јер ово што се догађа сада није од јуче и то је свима јасно.
Међутим, оно што је данас ‒ биће ускоро, а ево шта ће бити: ствара се атмосфера у којој је школа опасно место где су ученици небезбедни, а учитељи неспособни да их било чему науче, па пошто способних нема, а ни полицајци не могу свугде да буду будног ока ‒ те играју игрице на телефонима испред школа ‒ у школу не треба ићи, свеједно је колико она траје, јер она није место учења и васпитања, већ инцидент у данашњем свету где се учи из приручника и виртуелног света, не од живог човека. И ја бих се могла сложити са овим кад не бих знала ниједног доброг професора и ниједно добро дете које се узбуди кад чује да учитељ нешто има да му каже.
Не знам где се људи информишу, где бистре ум и налазе разлоге криза, али стичем утисак да је све постало замућено од прича које се причају, а не од живота који се живи. А ево шта је живот: ученик трећег разреда који тражи професора који му не предаје ‒ мене ‒ да му покаже свој писмени задатак јер је други колега наводно немаран, а ученик би да научи више и да мисли боље. Седе у библиотеци скоро три сата и разговарају о књижевности и писању, јер ученик жели да учи, зато је пошао у школу.
Овакав сусрет био би немогућ на неком другом месту, ван школе, зато што млад човек, окружен данас свиме, не успева своја хтења јасно да артикулише и неопходно је бити близу њега кад пожели нешто да научи. Такво нешто немогуће је на другим местима, јер на њима учитељ није човек, већ фигура која говори за себе, без мисли о другом. Ако би се школа завршила кад није планирано, утврдили бисмо непријатну чињеницу: школа је небитна. Ако је небитна ‒ како многи тврде ‒ зашто родитељи бирају да своје дете у школу упишу? Ако нема других могућности, како то да их за све ово време нисмо створили? Ако их не стварамо, јесу ли нам такве могућности ‒ да се образујемо ‒ потребне? Ако нису, онда школа више никад не треба да почне. А кад школа више не буде почињала, завршиће се оно о чему не мислимо или бар не мисле они који одлуке доносе ‒ континуирани процес у којем стасава човек и који сем родитеља има другове, а они не седе у кафићу, већ над књигом, а књига ће им рећи оно што књиге иначе говоре: вреди читати пажљиво и споро јер се једино тако живи смислено и дубоко.
Школа не сме да се заврши раније, јер она онда више никад неће почињати кад буде требало, а требаће кад деца, сем професора у чије очи гледају ‒ никог на овом свету не буду имала.
Аутор: Биљана Ковачевић, професор српског језика