U prethodnom tekstu na temu povezanosti pokrenuta su pitanja o tome kako pokazati i očuvati toplinu i autoritet, koliko je važno slušati, biti iskren i emocionalno dostupan. Pored toga, pomenuli smo i jedan važan aspekt odnosa, a to je poštovanje svojih i detetovih granica.
Šta su granice?
Jednostavno je. Granice su „crvene linije” između Vas i deteta koje ne bi trebalo da prelazite. One se odnose na dve stvari:
- poštovanje detetovog sveta koji ima granice kako za sve ljude, tako i za Vas
- uspostavljanje i zadržavanje Vaših ličnih granica preko kojih dete ne sme da pređe
Postavljanje granica se uči. Ako želite odnos pun ljubavi, veoma je važno da imate u vidu važnost zadataka koji su pred Vama:
- da prihvatite detetove emocije, dopadale se one Vama ili ne
- da shvatite da detetovo NE nekad ne možete da pretvorite u DA
- da poštujete detetov izbor i ne insistirate na svom po svaku cenu
- da cenite detetov telesni prostor i doživljaj tela
- da ne namećete svoja rešenja, odluke, ideje pre nego što čujete detetove
Trenutak preispitivanja
Za dobrobit odnosa sa detetom treba razumeti preko čega biste sve prešli, a preko čega ne. Tada nastupa trenutak ličnog preispitivanja. Iako je to ponekad bolno, verujte da je lekovito. Probajte da se prisetite:
„Da li su moji roditelji sve odobravali?”
„Jesu li mi roditelji bili toliko strogi da su zabranjivali i kažnjavali sve?”
„Da li dopuštam svakome da mi kaže šta hoće i kako hoće?”
„Da li je moj roditelj bio posvećen samo drugima, a sebi nikad?”
Kada odgovorite na ovakva i slična pitanja, biće potpuno jasno da li ste imali od koga da naučite kako se održavaju granice, a potom i da li ih sami imate. Primera radi, stavljanje sebe na poslednje mesto je tipično narušavanje sopstvenih potreba i samopoštovanja. Ipak, ne zaboravite da se to u našem društvu posmatra kao roditeljska požrtvovanost. Postavljajući takve standarde, niko ne vodi računa o tome kako se Vi osećate. Ako se dešava da ceo dan ne ručate, da ne odvajate ni 10 minuta dnevno za sebe, da svoje želje smatrate zanemarljivim, to već nije brižno roditeljstvo, nego nedostatak zdravih granica. Deci moramo da pokažemo da limiti postoje: da smo sebi važni, da cenimo sebe i svoje vreme, da ne moramo uvek sve da odobrimo, da i nama treba predah… Ako to ne prikažemo kao bitno, neće moći da nauče da postave svoje lične granice i da se zaštite.
Kako se osećate Vi?
Da biste znali imate li lične granice (a time i da li možete detetu da ih postavite), nije potrebno da imate bilo kakva stručna znanja, da poznajete teorije i slično, nego samo da pratite svoja osećanja. Budite sebi važni. To će Vam dati odgovor na pitanje da li dopuštate da neko prelazi Vaše granice. Da bismo Vam olakšali, tu je nekoliko korisnih znakova da treba da poradite na tome:
Teško govorite NE. Iako deluje baš lako suprotstaviti se drugima i reći da nešto ne možete ili ne želite, zapravo nije. Ako radije birate da se ne zamerate, da prećutite ili uradite po tuđoj volji, verovatno se ne borite za sebe i svoje granice. Ako stajanje u sopstvenu zaštitu kod Vas izaziva strah, anksioznost i nelagodnost, to je siguran alarm da treba da se preispitate.
Sebi ste uvek na kraju. Ako osećate krivicu, sram ili strah kada postavite svoje potrebe i želje na prvo mesto, borite se sa izgradnjom ličnih granica. To je osnova samopoštovanja. Ovo važi čak i kada su u pitanju Vaša rođena deca. Zadovoljenje njihovih potreba je jako važno, ali treba prepoznati prioritete. Nemojte provoditi život čineći sve samo za druge.
Nikad ne pitate sebe. Dok trčite na posao, pa po decu, pa na igralište, nikad ne postavite pitanje: „Šta meni sada treba?” ili „Šta želim sada?”. Ukoliko je tako, postoji mogućnost da ćete u čitavoj mešavini osećanja, obaveza i odnosa, zapravo izgubiti sebe. Kada mislimo o sebi i svojim potrebama, to nije sebičnost, već briga o sebi.
Sve u svemu, važno je da se podsećamo da se ovde radi o učenju jedne veštine. Možda se pitate da li se ovo odnosi na Vas. Ako se osećate nezadovoljno i frustrirano ili ne uspevate da postavite limite detetu, ovo je tema za razmišljanje. Rad na sebi u ovom smislu daje paralelne efekte. Postavljati lične granice znači biti spreman i postaviti ih drugima, ali i ohrabriti svoje dete da se upusti u takve podvige.
Piše: Tamara Kostić, psihološkinja