На енглеском је то silent treatment. На српском нема адекватног превода, али је то заправо она ситуација када вас неко кажњава тако што вас игнорише. Приђете, поставите питање, а одговора нема. Особа коју волите понаша се као да нисте ту, као да не постојите.
Укратко, тај неко вам говори – игнорисаћу твоје постојање, као вид казне за нешто што си урадио, а што се мени не допада или што не сматрам исправним.
А шта можете да урадите, ако се нађете управо у улози кажњаваног?
Пре свега, требало би да знате да разликујете ситуацију у којој вас особа управо кажњава од оне у којој је том неком само потребна пауза и не може да разговара. Онај ком само треба простор ће вам то вероватно и рећи, управо како би вам дао до знања да игнорисање није казна.
Али, требало би да знате да чак ни особа која вас игнорише како би вас казнила то вероватно не чини из лоше намер, већ је реч о генерацијском обрасцу који се преноси с колена на колено.
На пример, отац може игнорисати дете када оно нешто погреши зато што је то исто радио његов отац и верује да је то начин суочавања са конфликтом или непријатним осећањима.
Када се дете нађе у позицији да га родитељ игнорише, његов мозак улази у тзв. бори се или бежи мод. Одједном, пред њим је неко ко одбија да одговори на било какав његов покушај комуникације: питање, загрљај, коментар… и тог тренутка укључује се један еволутивни панични импулс јер – племе га је одбацило. Само је.
Ако сте родитељ који је некада игнорисао дете, само престаните. Јер тешко да можете детету учинити нешто суровије од одбацивања. Грдња, па чак и физичка казна могу мање бити болни од игнорисања, јер оно показује да дете за вас не постоји.
Ако сте, пак, некад у ситуацији да сами будете жртва игнорисања, ево неколико савета.
1. Не схватајте то лично: када неко одлучи да игнорише другу особу, то говори о ЊЕМУ и о његовим механизмима за суочавање са конфликтима. Не говори ништа о вама, већ искључиво о особи која вас игнорише и њеним (не)способностима да на здрав начин реши конфликт.
2. Ништа не претпостављајте, него будите директни. Можете рећи: ”Видим да не желиш да разговараш са мном и не одговараш ми на поруке. Можда се осећаш повређено или љуто и треба ти простора. Јесам ли у праву?”
Овим дајете другој особи простора да каже шта је мучи без осуде у мање напетој атмосфери. Ако и даље останете без одговора, знате да та особа жели свесно да вас казни, али сте се ви понели зрело.
3. Не покушавајте да одобровољите оног ко вас игнорише. Ако сте игноришати, можда ћете имати нагон да ту ситуацију решите, да покушате да ствари вратите у нормалу. Сасвим је довољно да урадите оно што је у претходној тачки наведено, а ако се игнорисање настави, важно је да пустите. Останите фокусирани на себе и на друге особе у свом животу и дозволите да онај ко је одлучио да вас игнорише донесе своју одлуку.
4. Поставите границе. Особе које посежу за игнорисањем као обликом казне имају обичај да се само једно јутро пробуде и реше да је казна завршена. То је тренутак кад треба да кажете: ”Заиста ме повреди кад одбијаш да разговараш са мном. Ако не можемо да разговарамо кад имамо неки проблем, то значи да наш однос није здрав.”
Третман ћутањем је готово злостављање и немојте се никад наћи у улози злостављача. Такође, научите дете да препозна ову форму манипулације и да не дозволи ни пријатељима ни партнерима, нити било коме да на овај начин управља њиховим понашањима или осећањима.