Ако још некоме није јасно зашто смо у обустави, ево, пробаћемо још једном.
Ми смо по вокацији професори и одлучили смо се за рад у школи јер смо сви били добри ђаци, у својим професорима видели узоре и схватили вредност и лепоту образовања у оба смера. Сензибилисани смо за рад са децом и сваку генерацију дочекујемо са љубављу и великим плановима.
Образовни процес не подразумева само усвајање градива и испуњавање задатака. Подсећамо, у школи се уче и поштовање, уважавање, саосећајност и како се развија критичка мисао. За нас деца нису бројеви и статистика, већ фантастична бића пуна потенцијала и талената. То сигурно знате. Исто тако знате (а можда и не) да смо временом добили улоге и задатке за које нисмо ни формално образовани, ни компетентни, ни заинтересовани, а ни плаћени. Све смо прихватили и све прихватамо јер је у интересу ваше деце.
Вечито смо на додатним обукама, усавршавањима, предавањима… Колико су она сврсисходна и применљива врло је дискутабилно. Али немамо избора. Као ни наше породице које ни викендом често не виде родитеље-просветаре.
Кажете, политици није место у школи. Слажемо се, али не у контексту овога што се дешава. Политика вам је и цена горива, струје, уџбеника, квалитета ужине коју плаћате. Политика је и то што на челу једног од највећих система у држави, а то је наш, стоји пензионисани неуропсихијатар, Славица Ђукић Дејановић. Не неки академик, не професор емеритус, већ лекар и то ван праксе. Дакле, све је могуће. Једино није могуће ни нас, ни вас, ни вашу децу поштедети стресова због просека оцена, бодова, матуре, јер је врло битно да сa четрнаест или петнаест година одаберу чему ће посветити живот и радни век. А за овакво стање одговорни су људи попут поменуте.
Политика је и кад нам врх државе напрасно скрати полугодиште и школску годину, позивајући се на небезбедне услове рада. Тад се нико од родитеља не буни? Нисте се запитали о каквој се то небезбедности ради? Како ће се одржати такмичења, како ће се надокнадити градиво? Нису вас питали? Па нису ни нас.
Ми нисмо штрајковали и нисмо тражили веће плате. Желели смо да станемо уз своје бивше ђаке и да их подржимо у захтеву да се изврши правда и утврди одговорност, јер верују да живе у правној држави, а не у друмској кафани.
Због те подршке вашој и нашој деци изложени смо до сада незапамћеним притисцима, застрашивању, уценама и претњама. Многе од нас лично прозивају, на друштвеним мрежама поименце етикетирају, вређају; себи за право да оцењују стање у школству и стручност наставника дају буквално сви, а не знају чак ни то како се прави распоред часова, ко одлучује о образовним садржајима и како се обрачунавају плате, па мисле да нас преко лета држава још и части. Све то подносимо мирно и достојанствено, а најрадије бисмо, као људи, вриштали.
Ужасан је осећај да сте на сваком кораку угрожени јер сте изабрали борбу за правду. Наша борба је тиха и не, не угрожава никога, нарочито не наше ученике. И ово су лекције о моралу и грађанским правима, правди и истини. А томе и х и ви, родитељи, учите, зар не?
Само ми знамо колико смо деце извели на прави пут, заштитили, утешили, сколонили са улице, припремили за живот. Само ми знамо колико смо њих обукли, нахранили, опремили за матуру, платили ужине и екскурзије кад родитељи то нису могли. Колико смо година провели мотрећи, бдијући волећи вашу децу, па зато слободно и с поносом кажемо и „нашу“.
Зато не пристајемо да нас било ко, а нарочито високи државни функционери (гле, опет политика?) називају ленштинама, нерадницима, плаћеницима и вуцибатинама. Тај простачки уличарски речник је неприхватљив и малициозно генерише позив широј јавности да чини исто.
И не, не треба да вам падне плафон на главу или да упаднете у рупу у поду учионице. То је „ситан доживљај“ за количину и силину говора мржње усмерену на просветне раднике, ако говоримо о безбедности. Зашто? Зато што смо обуставили наставу?
Питајте ближње оних који су остали испод рушевина надстрешнице како изгледа кад вам се „обустави“ живот.
Или вас не интересује?
Учитељи и наставници ОШ „Јован Јовановић Змај“ Зрењанин