Dragi roditelji tinejdžera, ja volim učenike. Poznavao sam ih na desetine hiljada. Radio sam s njima više od deset godina. Putovao sam s njima, smejao se s njima, tugovao s njima i molio se s njima.
Volim da mislim da dobro poznajem decu i svet u kojem žive.
I sad sam došao da vam kažem da im treba oduzeti pravo na privatnost – odmah!
„Stvarno je ružno reći tako nešto!” – možda ste pomislili.
Ali ne, ja nisam diktator. Ja samo imam mnogo iskustva i svakog dana gledam šta se dešava.
Nekad je pravo na privatnost tinejdžera podrazumevala sasvim nešto drugo. Oni su imali prostoriju u koju su mogli pobeći od sveta, u kojoj su mogli zatvoriti vrata, pustiti neku muziku, otvoriti svesku i zapisivati stvari koje su se događale u njihovim glavama. Ili, ako ne prostoriju uvek za sebe, a ono makar deo dana u njoj kad mogu biti sami.
Danas, kad tinejdžeri ušetaju u tu prostoriju i zatvore vrata, oni više nisu sami (zapravo, mnogi od njih nisu ni sposobni za samostalan život).
Sad, kad ušetaju u svoju sobu oni ne beže od sveta, oni ulaze u njega, i to u najopasnije, zastrašujuće delove sveta. Oni pozivaju taj svet u svoj lični prostor.
Zahvaljujući svojim telefonima, tinejdžeri u nekoliko sekundi mogu da pristupe ljudima i mestima kakvi nama nikad nisu bili dostupni. Znate, pre dvadeset godina kad smo bili tinejdžeri, kad uđemo u svoju sobu, mi smo tada zaista sami. Ali danas, roditelji veruju da su im deca bezbedna u svoja četiri zida. A to je daleko od istine. Jer dok su u svojoj sobi, vama pred očima, oni su u drugom svetu, okruženi ko zna kakvim ljudima.
U svoja četiri zida, dok verujete da su sami, oni mogu otkriti svoje najintimnije tajne potpunim strancima.
Mogu da nabave drogu i oružje, pronađu pornografiju i gotove školske radove.
Mogu druge podsticati na samoubistvo.
Mogu biti nasilnici ili žrtve nasilja.
Mogu kockati služeći se vašim kreditnim karticama.
Mogu kupovati i prodavati sve što možete zamisliti.
Mogu s drugima deliti fotografije svog tela.
Mogu videti najnasilnije fotografije na svetu.
A sve je to zaštićeno šifrom.
Naime, svet se promenio, a promenila su se i pravila.
Tehnologija jednostavno prebrzo napreduje da bismo je olako mogli prepustiti deci.
Oni se ne mogu nositi s time.
Vi morate biti u tim opasnim vodama s njima, kao da su mala deca u burnom okeanu u kojem plivaju morski psi.
„Ali ja imam poverenja u svoju decu”, kažete vi.
Međutim, nije u tome problem.
Za roditelje se nikad ne radi o tome da ne veruju svojoj deci – problem je mnogo širi.
Barem je tako bilo s mojim roditeljima.
Dok sam bio tinejdžer, moji su roditelji poznavali moje prijatelje, znali su gde žive, ko su njihovi roditelji i koja su njihova uverenja. Oni su znali gde odlazimo, kako ćemo tamo doći i kad ćemo se vratiti. (svakako, bilo je tu privatnosti, ali to je bila informisana privatnost).
Na društvenim mrežama vaša deca verovatno imaju nekoliko stotina „prijatelja” koje zapravo uopšte ne poznaju, a koji imaju pristup vašoj deci. Želite li im zaista dati toliko privatnog vremena s toliko mnogo stranaca?
MAJKE I OČEVI, JEDNOSTAVNO REČENO: ako ste roditelj deteta mlađeg od 13 godina ili tinejdžera i nemate pristup svakoj poruci, svakom uređaju, svakoj šifri i svakoj stranici koju vaša deca posećuju, vi ih zapravo zanemarujete. Time i sami učestvujete u svemu što oni rade, vide i dožive.
U redu, možda ono što tinejdžeri ne bi trebalo da imaju ili s čime ne mogu da se nose nije privatnost već tehnološka privatnost.
Da li im je potrebno i zaslužuju li tinejdžeri mesto za sebe?
Apsolutno.
Dopustite im da pobegnu od sveta. Dopustite im da se zatvore u svoje sobe, da pojačaju muziku, zgrabe svesku i zapišu svoje misli.
Ali ako „sveska” nema papire nego baterije – nabavite šifru.
Izvor: todaysmama.com