Ако ме је нешто чинило поносном у дјетињству, то је било звање чланова моје породице – просвјетни радник! Знањем, умијећем, ставом, моралом, својом етиком, понашањем и преданошћу свом послу су плијенили осмјехе, добијали похвале, били признати у друштву, поштовани као одгајатељи хиљаде дјеце у нашем малом градићу.
Увијек је било разноразних типова просвјетара, од оних који обављају тај посао механички, ради зараде, до оних који га предано раде с љубављу према својој струци и својим ученицима. Међутим, тада је част сваког од њих била на првом мјесту, ни оцјена једног радника се није доводила у питање и односи међу колегама су били углавном коректни.
Данас, када су у пензији, а слушају о искуствима нас у просвјети (а прошло је двадесетак година од тада) питају се откуд смо пали – они, ми или не знам ко већ и како је све стрмоглаво данас стигло ту гдје јесте.
Када је дошло вријеме технологије и напретка у свим сферама живота, просвјетар гази несигурним кораком до свог радног мјеста надајући се да:
-неће срести неког родитеља који ће га оптужити да је крив за лошу оцјену његовог дјетета или понашање
-неће имати проблема на часу са тучом или свађом међу ученицима
-неће га поткачити педагошка служба за непотпуну документацију
-неће га звати дијете које студира да му пошаље новац за копирање скрипте јер он нема до наредне плате
-вратиће се у једном комаду сажвакан, уморан, са тмурним мислима о сутрашњем радном дану али сретан јер је извукао живу главу и данас.
Ако је један од сретних, имаће неколико колега свог актива или шире са којима може да подијели своја искуства, бриге и стрепње али пазећи да то не чују неки којима је главна преокупација срозати просвјетара још више, дубље, закопати га живог у блато и гледати како тоне јер је конкуренција за посао достигла ниво борбе за посао као голи опстанак. Којим вриједностима и на који начин уопште учи данас своју дјецу?
На порталима ће прочитати о барем три новине у просвјети које су данас предложене а можда је нека од њих већ и усвојена, спремиће припреме за наредни дан, уредно сложити књиге, припремити ствари и када га неко од укућана пита како је било данас са дјецом, трзнуће се: са дјецом? А да, данас смо обрађивали Хасанагиницу, то дивно дјело наше књижевности…
Мерима Зековић
Tacno tako, bilo je i onda nekih losih nastavnika ( ali ne i ucitelja ) takvi uvek postoje samo sto se odnos manjine i vecine menjao kroz vreme, upravo kao i odnos dobrih i losih roditelja. Najlakse objasnjenje i glavni krivac za degradiranje svega je ta danas opsta transparentnost i nasilna korektnost, ali lepo bi bilo kad bi ovakve textove prokomentarisale i neke bake uciteljice u penziji…..one koje su sa „samo“ srednjom uciteljskom imale mnogo vise i znanja i umeca i kreativnosti i kriterijuma i pravila …. pa im danas ne zameramo ni neki zasluzeni odlazak u cosak.