Ако не желите да видите на билборду, не стављајте ни на друштвене мреже

27 маја, 2020

Интернет је простор који дефинитивно не треба подценити, у било ком смислу, а опет се дешава да га некад итекако подценимо. „Све што се налази на интернету не значи да је истина и да је баш тако како је приказано“, то смо чули мали милион пута и некима је верујем и досадила та флоскула, но међутим, без обзира на ту флоскулу дешава се да се неке ствари, ипак, десе. Увек волимо да верујемо да су људи бољи и да је свијет лепши него што јесте, а деси се да се разочарамо много пута.

Током одрастања, родитељи нас увек усмеравају шта смемо да радимо, а шта не смемо. Шта је добро за нас, а шта није. Па док се не опечемо од тај добро наложени шпорет не знамо да је то стварно ватра и да ће нас опећи. Можда је ово један од многих примера са којима смо се сусретали кад смо били мали, јер кад си мален не знаш шта значи шпорет или ватра. Гледаш родитеље у чуду и опет стављаш руку да видиш да ли је стварно вруће као што кажу. Само маме и тате нема увек и неће бити увек ту да склоне руку и да помогну. Посебно кад не знају шта радимо.

Родитеља нема ту кад се „упознајемо“ на интернету, нема их кад делимо своје тренутке са непознатим особама. Пре је било доста лакше препознати лажни налог, јер обично није имао своју фотографију, није имао пријатеље и све је већ на први поглед било сумњиво. Сада? Сада се ти профили уклапају у свакодневне профиле. Пажљиво су „направљени“ да изгледају стварно. Стављају се профилне фотографије које нису „лажне“, све делује као да је баш та особа иза профила, а у ствари се налази рецимо старији човек који жели да измами ваше фотографије које верујем не бисте жељели да неко види. Без сумње постоје и ови први профили које сам поменула, али према њима смо већ у старту сумњичави.

И ма колико говорили људи да им се неке ствари не могу десити, да су паметнији од тога, заборављају да деца уче у том периоду шта је добро, а шта није. Деца не знају, а дешавало се и да одрасли итекако буду преварени. Жељни разумевања и да их неко схвати, деца често упадају у замке. Не тако често и сами чујемо како нас странци боље схватају, него неко ко нам је род рођени. Ти људи увек „играју“ на емоцију. Емоција је постала толико експлоатисана и кориштена у манипулативне сврхе, па често девојчице мисле ако не пошаљу обнажену фотографију дечку да су га изгубиле и да је ту крај.

Друштвене мреже нису само Фејсбук, Инстаграм, Твитер и остале. Друштвене мреже су и Вацап и Вибер, па и није чудно да се управо на тим друштвеним мрежама дјеца али и одрасли осећају најсигурније, јер сматрају да су на тим мрежама сигурни и да је то комуникација само са онима који они желе. Не схватају да је и то друштвена мрежа, само другачија од рецимо Фејсбук-а. Често чујем од пријатеља и познаника који ми кажу „ма немаш ти појма, постоје скривени разговори унутар апликације и после одређеног времена нестане, нико никад не може да види шта си послао или писао“. То није тачно. Све што се једном стави на интернет (а и то је постављено на интернет), може итекако да се види опет, али и да се злоупотреби.

То што мислите да вам профил није јаван и да сте поставили поставке на рецимо Фејсбук-у да виде ваш садржај само ваши пријатељи, никад са сигурношћу не можете знати да неко од ваших пријатеља тај исти садржај неће показати свом пријатељу, тај пријатељ другом и то оде у недоглед. Посматрајте свој профил увек у том смислу да је „јаван“ и да сви могу све видети. Једна реченица ми је остала урезана у мојој глави, не знам ко је први рекао али иде овако „ако нешто не желите да видите од свог садржаја на билборду или би вас било срамота да исто то виде ваши родитељу, не постављајте на друштвене мреже“. Пазите на своје личне податке, адресу становања, све што може у било ком смислу да се злоупотријеби. Ставите своје профиле на „јавно“, па послије седам дана или мјесец, погледајте да ли је то другачији садржај од оно што сте до сад стављали, ако јесте, онда знате у ком „грму лежи зец“ и где је „ђаво однио шалу“.

Ситуација се знатно мења ако прочитамо податак да је пет девојчица и један дечак у прва четири месеца ове године нестало у Републици Српској. Пронађени су и враћени својим породицама. У Србији се годинама траже три девојчице. Још увек нису пронађене. Годишње у Србији нестане око 1.500 дјеце, а и позната је и крађа малих тек рођених беба. Изузетно је важна свест о свему што нас окружује и да знамо како можемо на најбољи могући начин одреаговати у тој ситуацији. А, тога требају бити свесни, како одрасли тако и деца.

Аутор: Бранкица Смиљанић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама