Ako je i vama kao roditelju cilj da pred sobom imate srećno dete, onda verovatno i vi zastupate ideologiju srećnog deteta.
Psihoanaliza je uverljivo dokazala da su ljudi koji tokom detinjstva nisu bili srećni usled nedostatka roditeljske ljubavi, kasnije u životu postali neurotični odrasli. Na osnovu te činjenice stvorena je pretpostavka da potpuno suprotno rodteljsko ponašanje mora dovesti do razvoja deteta u zdravu i uspešnu odraslu osobu. Već pedesetak godina roditelji se trude da svom detetu pokazuju ljubav, da mu nude samo pozitivna iskustva i izbegavaju da ga „traumatizuju“ na bilo koji način. Kada gledaju u svoje očigledno srećno dete, roditelji smatraju da su dobri roditelji. Ali, šta je to sreća? Zar nisu i sreća i zadovoljstvo zasnovani na ispunjenju detetovih želja? Kada detetu ispunimo neku želju, ono će osetiti zadovoljstvo. A kada mu ispunimo neku njemu veoma važnu želju, ono će osetiti sreću. To znači da ako roditelj ima nameru da održava svoje dete u osećanju sreće, on tada mora da ispunjava svaku detetovu želju. Ukoliko roditelj odbije da detetu ispuni neku želju, ono veoma jasno i glasno pokazuje da je nesrećno jer se oseća nevoljenim, što kod roditelja izaziva osećanje krivice i samilosti. Zbog toga što u tom trenutku pomisli da je loš roditelj, on konačno odustaje od zabrane i dozvoljava detetu da ispuni „zabranjenu“ želju ili mu, čak, u tome pomaže.
Takva dinamika u odnosima dovela je do zamene uloga u porodičnoj hijerarhiji: umesto da roditelji upravljaju detetom, ono je počelo da upravlja njima.
A kako mala deca nemaju ugrađene „kočnice“, odnosno psihičke strukture koje su potrebne za samokontrolu i upravljanje sobom i svojim emocijama, nastala je situacija u kojoj detetom upravljaju njegove želje, dete upravlja mamom, a ona tatom. Na taj način, ceo porodični sistem je zasnovan na ispunjavanju detetovih želja. Ukoliko primenimo etološki pristup i porodicu posmatramo kao čopor, umesto prirodnog stanja u kome su mama i tata vođe čopora, takozvane alfe, a dete se njima podređuje kako bi čopor dobro funkcionisao, nastaje stanje u kome dvogodišnje dete misli da je predvodnik čopora, dominantna alfa, i da ostali članovi treba da mu ispunjavaju želje.
Malo dete nije u stanju da razume da postoji razlika između njega kao osobe i neke njegove želje. Zbog toga ono misli da je odbijanje ispunjenja neke njegove želje isto što i odbacivanje njega kao osobe.
A kada neko ima dve godine, najvažnija stvar na svetu mu je da ga mama i tata prihvataju. Ispunjavajući detetove želje kako bi mu pokazali da ga zaista vole, roditelji detetu potvrđuju ovu pogrešnu jednačinu. Time propuštaju da ga doslednim odbijanjem ispunjenja njegove želje (ali uz jasno pokazivanje ljubavi) nauče da razlikuje sebe od svojih želja – a osoba koja u detinjstvu to ne nauči imaće veoma komplikovane i nestabilne odnose sa drugim ljudima jer će svako suprotstavljanje vlastitim željama doživljavati kao odbacivanje, nepoštovanje i neprijateljstvo.
Ideologija srećnog deteta ima više veoma negativnih posledica na celokupno društvo. Pošto srećna deca u detinjstvu nauče da je ljubav kada im neko stalno ugađa, udovoljava i ispunjava svaku želju, ona i kada odrastu očekuju da će se drugi odrasli, partneri, ponašati prema njima na takav način ako ih zaista vole. Mit o srećnom detetu se nastavlja u mit o odrasloj partnerskoj ljubavi koja usrećuje. Od ljubavi se očekuje uživanje i užitak, tako da se ljubav izjednačava sa zaljubljenošću, osećanjem koje se slično oseća, ali ima sasvim drugu psihološku prirodu. Sve to dovodi do nestabilnosti braka i porodice jer su generacije mladih ljudi pokušale da stupe u trajnu vezu sa pogrešnim uverenjem da je zaljubljenost prva faza ljubavi, da intenzivna sreća vodi u manje intenzivnu sreću.
Druga negativna posledica je to što se srećna deca osećaju veoma udobno i ugodno u vlastitom detinjstvu, a odraslost smatraju za nešto što je veoma neudobno i neugodno. Posmatraju svoje roditelje, koji se toliko trude i žrtvuju kako bi ugodili svojoj deci, i zaključuju da nisu sigurni da bi i oni, jednog dana kada odrastu, bili spremni da to isto čine za svoju buduću decu. Sve to kod njih stvara otpor prema odrastanju, tako da oni odbijaju da emotivno odrastu, i produžavaju svoju mladost na tridesete, četrdesete, pa i pedesete godine svog života.
Ne treba zanemariti ni ekonomske aspekte masivnog prisustva ovog načina vaspitanja dece, čija su posledica odrasli ljudi koji su idealni potrošači jer nisu u stanju da dovoljno kontrolišu svoje želje pobuđene različitim reklamama i proizvodima koji se nude. Smatra se da ovakav način vaspitanja odgovara kapitalizmu jer velika potrošnja stimuliše proizvodnju i postaje dobra za ekonomiju.
Zoran Milivojević (deo iz pogovora knjige Ejmi Čua: „Bojni poklič majke tigra – konzroverze vaspitanja“)