Добар дан. Ја сам мама која буљи у телефон у паркићу док јој се деца играју. Не увек и не нон-стоп, али ето, дешава се да седнем на клупу и одговорим на неку порукицу или мејл који чека од јуче. Некад погледам Фејзбук. Све то док се моја деца од две и четири године играју без мене за петама им.
Каква (не)мајка.
Само, следећи пут кад ме видите како седим и ћаскам с другом мамом или гледам у телефон, помислите на ових неколико ствари.
Ја сам, такође, мама која је уз своју децу по цео дан. И мама која се труди да сваког дана једу кувано и свеже поврће, да имају две воћне ужине и једу мало или нимало индустријске хране.
Ја сам, такође, мама која се из жене која одлази на посао претворила у домаћицу преко дана и жену која на мејлове одговара после поноћи, јер тад је све остале послове завршила.
Ја сам, такође, мама која сваког дана у паркићу проведе између три и четири сата, јер знам колико је за децу важно да буду напољу.
Ја сам, такође, мама која никад, НИЈЕДНОМ није дозволила да прође дан (ни одлазак на спавање) без прочитане приче или сликовнице. Често и уз татину помоћ.
Ја сам, такође, мама која је последњи пут преспавала ноћ пре више од четири године.
Али, ја сам и мама која је много пута изгубила стрпљење, подвикнула и кад дете својим понашањем можда само тражи моју пажњу. И мама која је узела даљински и пустила једну епизоду Радозналог Џорџа онда када би ствари постале неподношљиве. Или када бих једноставно пожелела да попијем кафу на миру. И да, ја сам мама која у паркићу понекад седне и извади телефон док деца трчкарају, пратећи их крајичком ока.
И знате шта? Без лажне скромности, моја су деца неретко најспретнија у паркићу међу својим вршњацима!
Самостално љуљање? Савладали са 22 месеца обоје. Вожња тротинета? Са све подизањем ноге у ваздух са мање од две године. Пењање на врх пењалице? Са две године без проблема, уз мали застој рада маминог срца (што сам се трудила да прикријем јер не желим да их мој страх спутава у било чему). Све то јер им нисам била за петама уз реченицу од које ме већ глава боли: „Ти си за то још мали”.
Није тачно да их не видим онда кад нисам на пола метра од њих, само желим да они у то верују.
Јер, лепо је рекао Ршум:
„Дете можеш да посматраш,
ал’ му немој на пут стати.
Што га пре човеком сматраш,
пре ће човек и постати!”
Аутор: Мама из паркића