Чињенично стање нам говори да породичног насиља и насиља у школама и даље има много. Нова питања, дилеме и облици насилног понашања се нижу, а одговора је све мање. Стога, текст који је пред Вама нема за циљ да ствара нека нова и револуционарна решења, већ само да буде подсетник на неке од испробаних и делотворних начина решавања овог проблема.
Пре свега, да разграничимо нешто.
Да бисмо уопште говорили о насиљу, морамо га доследно називати правим именом. Примера ради:
• када у школској тучи постоје агресор/-и и жртва/-е, то није кошкање него насиље. То нема везе са другарством или игром.
• када једно дете чупа,удара,дави друго дете или му отима личне ствари, то није ниједан облик свиђања или жеље за блискошћу, то је насиље.
• када Вам се дете пожали да га неко вређа, присиљава на нешто, уцењује или кињи, то дете није преосетљиво нити размажено, него трпи насиље.
Зато кажемо да су овакве реакције одраслих:
“Па то је само игра, помирићете се ви“ или
“Мораш да научиш сам да се одбраниш.” или
“Како опет да баш тебе дира?” или
“Ма ти се њему свиђаш, само жели да ти приђе!” или
“Немој да будеш тужибаба.” или
“Ако будеш игнорисао, престаће.” Итд.
…подршка насиљу.
Такво (не)реаговање на насиље је нормализација неправде, дечије патње и са друге стране, нечијег бахатог и неприхватљивог понашања.
Ако се ово слаже са Вашим резоном, наставите даље да читате. Ако се ово дубоко не слаже са Вашим личним ставовима, обавезно прочитајте текст до краја.
Како се насиље рађа?
Није потребно никакво стручно знање како би се дао одговор на питање Која деца су ти „насилници“? Ствар је јасна: породична ситуација је кључни извор. Поједностављено речено, велика је вероватноћа да, уколико дете трпи породично насиље, постане насилник или жртва насиља у школи. Траума рађа трауму ако се на њој не ради са дететом. Дете које гледа насиље, злостављано или занемарено дете вапи за разговором, разумевањем и бригом. Не успевајући самостално да се изборе са траумама код куће (а и како би?), нека деца постају агресори тј. насилници. Са друге стране, некад чак и из истог разлога, деца постају жртве. Јасно је да су ту многи фактори у игри, а један од њих је личност детета.
Уочавање насиља у школи
Помоћи ћемо Вам да уочите да неко дете трпи насиље. Било да сте родитељ или наставник, држите широм очи отворене на следеће знаке:
• дете постаје изоловано или искључено из групе. Тада: одмах разговарајте са дететом или целом групом како бисте (корак по корак) открили о чему је реч.
• дете мења своје понашање (ћутљивије је него обично, почиње да муца, мокри ноћу у кревет или се појављује неки од тикова). Тада: што пре разговарајте насамо са дететом, строго водећи рачуна да не повредите његова осећања и приватност. Углавном ови знаци сугеришу на то да се насиље константно понавља. Не устручавајте се да се обратите стручном лицу (психологу, психотерапеуту…).
• дете се тешко концентрише на часу, тешко се фокусира да учи или ради домаће задатке. Тада: Не покушавајте да осрамотите или критикујете дете док се не уверите у узрок попуштања у учењу тј. праћењу наставе. Детету је потребна подршка да се бори, а не додатна критика.
• примећујете да детету недостају личне ствари, школски прибор или опрема или су оштећене на неки начин. Тада: понудите своје поверење као ослонац и могућност да Вам се повери и каже ко му наноси ту штету. Покрените потом поступак са стручном службом школе и родитељима. Отимање и уништавање имовине је чин понижења и облик потчињавања онога ко је присиљен да уступи имовину.
• дете се појављује доследно са необјашњивим телесним повредама (модрицама, огреботинама…). Тада: схватите ово као аларм. То значи да је можда насиље у поодмаклој фази. Овде морају бити укључене и службе ван школе (погледајте правилник)*
• примећујете повишену анксиозност код детета (која може да резултира и тешкоћама са спавањем или смањеним апетитом). Тада: што пре разговарајте са дететом, прикупите информације од родитеља/наставника. Подржите дете да Вам каже како се осећа.
• дете постаје веома осетљиво на стресне ситуације или чак показује агресију. Тада: будите сигурни да трпи насиље или код куће или у школи и да је вероватно трауматизовано. Приђите детету полако и савезнички и насамо причајте, макар и у више наврата.
Неколико важних тачака
1. Поверење. Као што видите, за сваку ситуацију је решење у разговору са дететом. Али, то не смемо да схватамо олако. Нити као неку формалност. Разговор са трауматизованим дететом ће уродити плодом само у атмосфери поверења и искрености. Поштујете свако дете, било да иницира насиље или га трпи као жртва. Потребни сте му.
2. Облици насиља. Они су Вам сигурно познати, али није лоше поновити да се оно налази у распону од ударања, отимања и присиљаваја, преко вређања, сплеткарења, све до сексуалног узнемиравања, снимања и разних видова дигиталног насиља путем интернета.
3. Нивои насиља. Као и претходну тачку, и ову није згорег поновити иако звучи познато. На првом нивоу, активности преузима на себе одељењски старешина или наставник, у сарадњи са родитељем, спроводећи појачан рад са групом ученика, одељењском заједницом и уиндивидуално са учеником. Ако се насиље понавља или се претвори у тежи облик, прелази се на други ниво реаговања, што подразумева сарадњу са педагогом, психологом, тимом за заштиту и директором школе уз обавезно учешће родитеља, у смислу појачаног васпитног рада. На трећем нивоу, активности предузима директор са тимом за заштиту, уз обавезно ангажовање родитеља и надлежних органа, организација и служби (центар за социјални рад, здравствена служба, полиција и друге организације и службе)*
4. Нема оклевања. Пријавите назнаке насиља по сваку цену. Ако сте наставник, а нисте сасвим сигурни како да одреагујете, обратите се стручној служби школе чак и ако постоји само сумња. Кроз праксу ћете реаговати све брже. У томе Вам могу бити од помоћи правилник или приручници на крају текста.*
Превенција
Иако може зазвучати банално, проблем насиља у школи се најефикасније решава тако што не дозвољавамо да се насиље деси. Пошто идеалне околности не можемо да обезбедимо у потпуности, могуће је сузбијати насиље и указивати деци како треба да се понашају.
Најуспешнији програми за заштиту деце од насиља су управо превентивни програми. Они стављају акценат на вредновање пријатељства и сигурности у школи и то реализацијом бројних активности у складу са узрастом (за млађу децу то су игре у пару и групи, заједничко учење или онлајн игре, а за тинејџере то могу бити радионице и дебатни клубови).
Дакле, инстант решење не постоји. Борба против насиља је трка на дуге стазе. То значи да кључне кораке предузимамо много пре него што насиље настане. Ево неколико превентивних корака које можете да примените:
• подучавајте децу да препознају насиље и насилнике (кроз радионице, филм, разговоре…).
• учврстите код деце вредности међусобног поштовања, пружања помоћи и подршке.
• не одбијајте да се Ви сами додатно усавршавате у вези са реаговањем на насиље: ако до сада нисте, пријавите се на неки од семинара или консултујте литературу. Ваша је одговорност као родитеља и наставника да се деца у школи осећају безбедно.
• умрежите се са родитељима односно школом: ово нису само пуке формалности. Од Ваше комуникације зависи дететова сигурност и стабилност током школовања и након њега.
• охрабрите децу да се обрате за помоћ ако им је потребна. Научите их да то није слабост. Научите их да трпљење не ојачава, него да оно не долази у обзир.
• развијајте заједницу у којој свако дете може да Вам се обрати и добије подршку. Тако ће једино успети да очврсне.
И још нешто.
Није нам циљ да се ико бори против насиља сам. А најмање дете. Не чекајте последњи моменат. Ако приметите назнаке насиља, пријавите га. Свако злостављање мора бити санкционисано. Деца очекују да их заштитите.
Аутор: Тамара Костић, психолог образовања
*Корисни линкови:
https://www.unicef.org/serbia/media/6036/file/Nasilje%20u%20%C5%A1kolama%20Srbije.pdf
https://www.unicef.org/serbia/media/2766/file/Nasilje%20prema%20deci%20u%20Srbiji.pdf
http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/nasilje-u-skolama-za-web.pdf
https://www.paragraf.rs/propisi/pravilnik_o_protokolu_postupanja_u_ustanovi.html#