Ljubav

14 februara, 2016
Sinoć nas je prijatelj podsetio na Trifundan, pitao se da nismo negde izašli, a mi se zgledasmo u čudu i prasnusmo u smeh. Ja kose smotane u neku čudnu mešavinu konjskog repa i punđe, sa bljuckotinom tu i tamo na majici, sinom u rukama koji je rešio pošto poto da bude nervozan i u centru pažnje. Ne vidim se, pravo da vam kažem, više kako treperim pored izloga sa bombonjerama u obliku srca i slatkim medvedićima sa ljubavnim porukama. Ne ložim se više na pojačan marketing oko ovog praznika koji je skrojen tako da od silnog iščekivanja gorite dva dana pre i dva dana posle, ako vam se očekivanja ne ispune. Mislim da sam se, kao mlađa, najusamljenije osećala baš na ovaj dan, kada kao moramo nešto uraditi i moramo pokazati ljubav. Da istresemo srce na tacnu. Ili ga neko istrese ispred nas.
porod
Znate šta je ljubav u očima žene koja je upoznala više njenih nivoa? To je kad možeš da ćutiš a bezglasno pričaš. Kad vam se duše dodiruju otiskom koje su zajedno gradile godinima, iz života u život. Kad izbaciš sve leptiriće iz stomaka, skineš ružičaste naočare, shvatiš da bez njega možeš, ali da ni sa kim drugim ne možeš zamisliti svoj život. Ni sedenje u ljuljašci na tremu ispred kuće kad vam bude 78. Kada ćutite i nemate potrebu da kažete ništa. A lepo vam. I ne postoji drugo mesto na kom biste radije bili.
Ljubav je kad sam kukala kako mi je za Novu godinu hladno i kako se danima ne mogu ugrejati, a on na dan uoči dočeka ode i kupi mi radijator. Da se ne smrzavam. Kad dobije povišicu za kraj godine i celu spiska na nove gume za moj auto. Da se negde ne poklizam i ne skrkam. Da glavu ne polomim. Jer me voli.
Ljubav je kad poludim na njega što je proveo noć uz TV, a onda sutradan spava do dva popodne. Uđem u sobu i hoću da ga dignem iz mrtvih, a onda mu vidim gola leđa, ušuškam ga da se ne smrzne i izađem napolje. Opomenem ćerku da se stiša, da ne probudi tatu i gunđam usput kako opet moram sve sama. Ali samo da ne prehladi.
Ljubav su ona dva prćasta nosića, sa takvom krivinom na koju idealno smestiš usne po dužini. Naša dva mala nosića. Prćasta i najlepša na svetu. Koliko god da sam gorela od ljubavi kao večna vatra , nisam mogla zamisliti da sa nekim drugim stvorim ovakva dva prćasta nosića, idealna za poljupce. Sagorevala sam stotinu puta, jezik bi mi se svezao da sam izgledala samoj sebi kao glupača koja nema šta da kaže. Leptirići bi mi mlatarali krilima u stomaku, sušili mi grlo i ostavljali ga bez pljuvačke. Znala sam se pretvoriti u nekog drugog ko nema veze sa mnom. Kad vas neko voli, ne ostavlja vas bez daha, već vam udahne vazduh da dišete lakše i punim plućima.
Ljubav je kad veruje u mene čak i onda kada sama u sebe vjere nemam. I daje mi krila.
Mi ne moramo govoriti i ne moramo praviti nešto od velike važnosti na dan kada pola sveta proslavlja zaljubljenost.
Rekao mi je da sam prokletinja kojoj je uvek potreban izazov, da bi ostala tu. Ovo prokletinja sam dodala ja. Zna me kako dišem. Znam mu misli u svakom momentu. Da se ne znamo godinama, to bi bilo zastrašujuće. Ali ovako prija… I po prvi put na Dan zaljubljenih nemam grč u stomaku i potrebu za dokazivanjem svoje i njegove zaljubljenosti. Jer smo tu. Svakog dana, svakog udisaja i svake misli.
Zaboravila sam na Dan zaljubljenih. I baš mi je lepo zbog toga. Ne bi ga menjala ni za jato leptirova koji prave haos po stomaku i vezuju jezik u čvor.
Imao je pravo jedne noći kad je rekao da ćemo biti srećniji od pola parova koje znamo. I jesmo.
Zato i ostavih ovu priču o ljubavi za petnaesti februar. Ne priliči joj da se metilja u četrnaesti.
Izvor: tatjanakuljaca.me

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama