Љубав

14 фебруара, 2016
Синоћ нас је пријатељ подсетио на Tрифундан, питао се да нисмо негде изашли, а ми се згледасмо у чуду и праснусмо у смех. Ја косе смотане у неку чудну мешавину коњског репа и пунђе, са бљуцкотином ту и тамо на мајици, сином у рукама који је решио пошто пото да буде нервозан и у центру пажње. Не видим се, право да вам кажем, више како треперим поред излога са бомбоњерама у облику срца и слатким медведићима са љубавним порукама. Не ложим се више на појачан маркетинг око овог празника који је скројен тако да од силног ишчекивања горите два дана пре и два дана после, ако вам се очекивања не испуне. Мислим да сам се, као млађа, најусамљеније осећала баш на овај дан, када као морамо нешто урадити и морамо показати љубав. Да истресемо срце на тацну. Или га неко истресе испред нас.
porod
Знате шта је љубав у очима жене која је упознала више њених нивоа? То је кад можеш да ћутиш а безгласно причаш. Кад вам се душе додирују отиском које су заједно градиле годинима, из живота у живот. Кад избациш све лептириће из стомака, скинеш ружичасте наочаре, схватиш да без њега можеш, али да ни са ким другим не можеш замислити свој живот. Ни седење у љуљашци на трему испред куће кад вам буде 78. Када ћутите и немате потребу да кажете ништа. А лепо вам. И не постоји друго место на ком бисте радије били.
Љубав је кад сам кукала како ми је за Нову годину хладно и како се данима не могу угрејати, а он на дан уочи дочека оде и купи ми радијатор. Да се не смрзавам. Кад добије повишицу за крај године и целу списка на нове гуме за мој ауто. Да се негде не поклизам и не скркам. Да главу не поломим. Јер ме воли.
Љубав је кад полудим на њега што је провео ноћ уз ТВ, а онда сутрадан спава до два поподне. Уђем у собу и хоћу да га дигнем из мртвих, а онда му видим гола леђа, ушушкам га да се не смрзне и изађем напоље. Опоменем ћерку да се стиша, да не пробуди тату и гунђам успут како опет морам све сама. Али само да не прехлади.
Љубав су она два прћаста носића, са таквом кривином на коју идеално сместиш усне по дужини. Наша два мала носића. Прћаста и најлепша на свету. Колико год да сам горела од љубави као вечна ватра , нисам могла замислити да са неким другим створим оваква два прћаста носића, идеална за пољупце. Сагоревала сам стотину пута, језик би ми се свезао да сам изгледала самој себи као глупача која нема шта да каже. Лептирићи би ми млатарали крилима у стомаку, сушили ми грло и остављали га без пљувачке. Знала сам се претворити у неког другог ко нема везе са мном. Кад вас неко воли, не оставља вас без даха, већ вам удахне ваздух да дишете лакше и пуним плућима.
Љубав је кад верује у мене чак и онда када сама у себе вјере немам. И даје ми крила.
Ми не морамо говорити и не морамо правити нешто од велике важности на дан када пола света прославља заљубљеност.
Рекао ми је да сам проклетиња којој је увек потребан изазов, да би остала ту. Ово проклетиња сам додала ја. Зна ме како дишем. Знам му мисли у сваком моменту. Да се не знамо годинама, то би било застрашујуће. Али овако прија… И по први пут на Дан заљубљених немам грч у стомаку и потребу за доказивањем своје и његове заљубљености. Јер смо ту. Сваког дана, сваког удисаја и сваке мисли.
Заборавила сам на Дан заљубљених. И баш ми је лепо због тога. Не би га мењала ни за јато лептирова који праве хаос по стомаку и везују језик у чвор.
Имао је право једне ноћи кад је рекао да ћемо бити срећнији од пола парова које знамо. И јесмо.
Зато и оставих ову причу о љубави за петнаести фебруар. Не приличи јој да се метиља у четрнаести.
Извор: tatjanakuljaca.me

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама