Једна од гошћи овогодишњег Међународног сајма књига у Београду је и АН Клер Клајндинст, ауторка код нас већ популарног приручника за родитеље Илустровани кључ за дечје кризе у издању Креативног центра. Ово је књига о којој смо већ писали, а како она изгледа можете видети овде. Брзо је пронашла свој пут до родитеља јер им на крајње једноставан и сликовит начин, служећи се начелима позитивне дисциплине, указује на то где су до сад грешили и како да те грешке исправе.
Како је ова књига доживела велики успех, ауторке АН Клер, психолог и мајка четворо деце и Линда, мајка дечака са поремећајем пажње, решиле су да и родитељима тинејџера на сличан начин понуде одговоре на питања која их често муче. И то кроз нову књигу – Илустровани кључ за тинејџерске кризе. Обе књиге доступне су на штанду Креативног центра на Сајму књига и у онлајн продавници.
Пре свега, хвала Вам што сте одлучили да посетите Србију. Родитељи су овде и даље више окренути неким традиционалним методама васпитања, више него позитивној дисциплини. Шта бисте рекли оним младим родитељима који верују да су њихови родитељи, користећи неке „чвршће“ начине дисциплине, радили најбољу могућу ствар?
Рекла бих им да се слажем у погледу доследности и чврстине. Деца морају да се осете сигурном, па су зато оквири које родитељи постављају веома важни, јер не само што представљају границе него су и нешто што је предвидљиво. Деца која расту без чврстих оквира постају несигурна и троше много енергије у потрази за доследним оквирима.
Ипак, према моделу Позитивне дисциплине, сматрам да чврстина не може постојати без благости. Чврстина и благост у исто време – а најважније је ово „и“! Благост не подразумева то да родитељ непрестано љуби и мази дете, већ се пре свега подразумева однос, онај који треба да пренесе следећу поруку: Повезана сам с тобом. Мој унутрашњи свет путује ка твом унутрашњем свету како бих те боље разумела и како бих онда томе могла да прилагодим своје понашање.
Основна идеја је да се постави чврст и видљив оквир уз одговарајућу благост (сликовито речено, као квадрат окружен прстеном, а не као квадрат бетонских зидова). Унутар тог оквира треба ухватити сваку могућу прилику да се повежете с дететом и да се с њим усагласите.
Испоставило се да је ова васпитна метода ефикаснија на дуге стазе, али и захтевнија. Краткорочно гледано, најједноставније је говорити да ништа не може или да све може, али су последице таквог васпитања теже. У оквиру Позитивне дисциплине идеја је рећи: „Волим те, али одговор је не.“
Шта је позитивна дисциплина и зашто би сваки родитељ требало макар да пружи шансу овом васпитном моделу?
Уз све оно што сам већ рекла, додала бих и да је Позитивна дисциплина приступ родитељству који предност даје охрабривању. Полази се од идеје да се дете непрестано развија и да непрекидно овладава новим вештинама и начинима прилагођавања средини. Охрабривање и подстицање омогућују му да се осети способним.
Заиста желимо да дете каже: „Ја то могу. Способан сам. Користан сам. Могу да утичем на оно што ми се дешава.“
Као психолог и мајка четворо деце, решили сте да своје знање и искуство ставите на располагање родитељима кроз приручник који на врло конкретан начин даје одговоре на многа питања која себи постављају родитељи. Откуд идеја за једну овако корисну, а другачију књигу о родитељству?
Идеју сам заиста добила тек након сусрета с Линдом Корацом. Она је особа са израженом интуицијом. Код мене је дошла због веома напорног односа с најстаријим сином. Открила је да он има велики потенцијал, али и поремећај пажње (АДД), а такође је открила да га и сама има. Пошто о томе ништа није знала, почела је да прати родитељске форуме и схватила да многи родитељи имају проблема у изграђивању хармоничних породичних односа. Учествовала је у једној радионици коју сам водила и на крају ми је рекла да Позитивну дисциплину сматра најприкладнијим могућим начином васпитавања деце, а нарочито хиперсензитивне деце. Предложила ми је да покренемо блог, да заједно пишемо и цртамо и то се онда завршило тако што смо постале ауторке књиге.
Идеја да књига буде једноставна за читање, са обиљем илустрација, има везе с тим што смо желеле да се обратимо родитељима који немају могућност да читају књиге с много текста – било зато што немају читалачких навика, било зато што и сами пате од поремећаја пажње.
Ваша прва књига намењена је родитељима млађе деце и кроз једну готово врло сликовиту причу о обичној породици води их до решења оних проблема са којима се свакодневно суочавају. Сада је ту и друга књига, представљена управо на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду – Водич кроз тинејџерске кризе. Како се ова књига разликује од првог дела?
У другој књизи додале смо још један угао посматрања. Ситуације и односи не сагледавају се само из угла родитеља, већ и из угла тинејџера. Књигу купују родитељи, али је могу читати и тинејџери. Можда им је кориснија на почетку адолесценције, али ко зна – никад није касно!
Чак и они родитељи који јако добро знају да честе казне и викање на децу сигурно нису решење, понекад ухвате себе да раде управо то – вичу и кажњавају. А убрзо потом долази и осећај кривице. Шта можемо да урадимо да сачувамо стрпљење у контакту са децом и останемо прибрани?
Рекла бих да су напади беса нешто сасвим нормално. Нико се не може заштитити од осећања кривице и обесхрабрености. Када као родитељи желимо да будемо што блажи, дешава се да толеришемо више него што бисмо смели. А када нам се чаша препуни (након толико стрпљења, толеранције, преговора, непрестаних расправа итд.), прелазимо у другу крајност – постајемо диктатори који омаловажавају и вређају.
Већина родитеља данас се плаши да ће сав труд који улажу да своју децу правилно одгајају, да их науче да цене праве вредности, на крају уништити друштво и погрешни узори на интернету и у другим медијима. Како се то може спречити?
Овај страх је потпуно разумљив. Због тога је од пресудног значаја да децу одгајамо тако што ћемо развити њихову способност самосталног расуђивања. Када дете развије своје унутрашње биће, када стекне самопоштовање, када схвати шта је у реду у неком односу, а шта није, моћи ће да каже да или не, захтеваће међусобно поштовање, користиће језик за изражавање својих осећања, имаће јасне захтеве и успеваће у обуздавању насилничког понашања (и физичког и вербалног). Али процес учења у којем ће се све то остварити захтева време, понекад цео живот. Ми, родитељи, имамо могућност да преузмемо такву одговорност у односу на своју децу и да на тај начин побољшамо и сопствени живот – да развијамо самопоштовање, да бринемо о себи, да постанемо повезанији са самима собом итд.
Живимо у дигиталном добу. Деца проводе много времена онлајн, гледајући у разне екране (телефоне, рачунаре, таблете…). Која правила сте ви поставили својој деци када је реч употреба електронских уређаја и како сте успели у томе да они та правила поштују?
Будући да су моја деца рођена између 1996. и 2003. године, своје најраније детињство провела су без електронике, бар моје двоје најстарије деце. У почетку у кући нисмо имали паметне телефоне, а и кад смо их добили, имали смо их ми, а не деца. Приметили смо да се узраст у којем се добија први телефон драстично смањује из генерације у генерацију. Моја најстарија ћерка добила је први телефон када је имала осамнаест година (она је на неки начин изузетак јер је средњу школу завршила 2014). Најмлађе дете нам је донело и највећи изазов, па су све стратегије Позитивне дисциплине морале да се примене на њему. Мада је и наше треће дете било прилично компликовано за те ствари у периоду адолесценције, али на други начин.
Ипак, пре него што се ухватите у коштац са овим изазовом, треба имати на уму следеће:
- Од детета и од адолесцента треба очекивати виши ниво одговорности када се баве активношћу која изазива зависност, као што је коришћење паметних уређаја. Лучење допамина у мозгу толико је јако да је и одраслима тешко да се томе одупру.
- Овде није питање да ли је то добро или лоше јер време проведено на телефону, уз таблет или компјутер може да донесе нешто добро, али носи и многе опасности уколико узме маха и истисне мотивацију за нешто друго.
- Деца и тинејџери морају да се вежбају у самосталном доношењу одлука. Ако науче како да усмеравају сопствени живот, како да препознају шта ће за њих бити добро када је реч о некој ближој будућности, онда ће изаћи као победници из ове битке.
Да ли је теже бити добар родитељ данас или је теже било пре 30 година?
Ово је тешко питање! Свака епоха има своје изазове. Али рекла бих да јесте теже данас – родитељи су данас под много већим притиском него пре тридесет година. Савремена једначина није лака за решавање. По мом мишљењу, сваки родитељ који жели да уради најбоље што може и који је у стању да се преиспитује – добар је родитељ. Кључна ствар је бити прилагодљив. Такође, веома је битно имати храбрости и суочити се са сопственом несавршеношћу – управо то може бити почетак. Приступ родитељству као што је Позитивна дисциплина заснован је на грешкама (и животном искуству) као приликама за учење и побољшавање.
Да ли сте раније били у Београду и чему се највише радујете?
Никада нисам била у Београду, а веома волим да упознајем људе из различитих средина, других култура и да с њима разговарам, иако језик понекад може представљати препреку.
АН Клер гостовала је синоћ у Београду, у Француском културном центру, где је њено предавање пажљиво слушало неколико стотина родитеља. То је била ретка прилика да Београђани, потпуно бесплатно, чују шта има да им каже ова мајка четворо деце и психолог, са великим искуством. Ево како је то изгледало:
АН Клер прихватила је да гостује и у Новом Саду, где ће се њено предавање за родитеље одржати у књижари Bulevar Books (Булевар Михајла Пупина 6), у четвртак 24. октобра у 19 часова. Позвани сте!
