Радна група за борбу против насиља у школама коју је оформило Министарство просвете усагласила је јуче мере и најавила да ће до 24. децембра бити донета одлука о томе које ће међу њима ступити на снагу. Једна од предложених је и мера забране коришћења мобилних телефона током наставе. То би, како је наведено у саопштењу, била одлука коју би уређивале школе, према препоруци Министарства.
Ипак, поставља се питање колико је то заправо решење проблема насиља, а колико само начин да насиље остане неоткривено.
Коментар о ком вреди размислити долази од једног професора математике. Држећи у својој руци мобилни телефон, он је рекао: „Ова справица је моћнија од оне која је човека пре више деценија послала на Месец. А ми хоћемо да је избацимо из школа.“
На ову тему су за Јутарњи програм телевизије Нова С говориле психолог Ана Мирковић и Снежана Романдић, председница Уније синдиката школа Београда.
Романдић каже да ова забрана већ постоји и да не види шта нам она може ново донети.
Психолошкиња Ана Мирковић става је да то није нимало контрукриван потез.
„Игнорисање нечег цивилизацијски и технолошки значајног је погрешно јер ми треба да видимо на који начин да то инкорпорирамо у систем. А што се насиља тиче, много је ствари које пре тога треба адекватно одрадити.“ – каже Мирковић.
Снежана Романдић рекла је да је међу својим ђацима направила мало истраживање упитавши их зашто уопште користе мобилне телефоне током наставе. Одговор је једноставан – досадно им је.
„Они на сваки други начин покушавају да се забаве и немају осећај да тиме праве неки проблем. Проналазе начине да сакрију телефон и не знају шта би без њега. Истражила сам и колико у току дана користе екране, а код једне девојчице сам наишла на фрапантан податак да је током 24 часа била 11 сати на друштвеним мрежама, односно на ТикТоку. То је податак који неће решити проблем неношења мобилног телефона. А зашто је њима досадно то је друго питање и вероватно разлог због ког су насилни“ – каже Ромадић.
Ана Мирковић објашњава и да данашња генерација рођена од 2010. па на овамо и они рођени између 2000. и 2010. не знају за живот без дигиталних технологија и да се томе морамо прилагодити.
„Ја имам двоје клинаца и кад одем у школу на родитељски састанак, видим исту ону школу од пре 30 година. Све је идентично, а они су потпуно другачији. Сада треба прилагодити многе моменте, а пре свега оне који се тичу начина комуникације, приказивања градива на атрактиван начин, на начин који њима одговара. Деца данас немају довољан фокус ни концентрацију и анимирати их 45 минута делује као немогућа мисија.“ – објашњава Мирковић и додаје да и сама држи велики број предавања адолесцентима на тему промена начина комуникације у дигиталној ери, дигиталном насиљу и врбовању на интернету.
„Ја тој деци сама кажем да слободно смеју да користе телефоне. Али они их одложе. Шта нам то говори? Па ако им приђемо на адекватан начин, тако да могу да нас чују и разумеју, ако укључимо дигиталне технологије тако да их користе конструктивније, они ће се укључити. Али ми то немамо. Ми имамо један врло традиционалан приступ образовању са генерацијама које то практично не могу да испрате.“ – објашњава Мирковић.
Да наставу прво треба учинити савременијом и другачијом слаже се и Снежана Романдић.
„Знамо да су генерације данас другачије и ја се, као наставник биологије, трудим на све начине да деци градиво учиним интересантним. Али њихова пажња тешко може да траје дуже од 20 минута. Од 20 ученика у одељењу ви имате пет који прате наставе, пет који се искључе после 15 минута и један велики број њих који се не укључују уопште. Они не разумеју значај образовања и не знају због чега су ту где јесу. И њихов проблем неће решити одузимање мобилних телефона. По том питању треба урадити нешто, али не тако што ће наставници носити картонске кутије и скупљати телефоне пре часа па им враћати на крају часа.“ – сматра Романдић.
Она подсећа и на то да деца данас имају врло напредне и скупе телефоне и да то не треба да буде одговорност наставника.
„Родитељи деци данас купују најмодерније телефоне и живе у уверењу да их они не користе онда кад је то забрањено. А деца заправо користе сваки тренутак да узми телефон јер њима школа није забавна. А то је онда питање за Минситарство – зашто су нам школе досадне“ – рекла је Романдић.
Психолошкиња Ана Мирковић наводи пример основне школе коју је похађала њена ћерка, где је постојала управо та картонска кутија у коју су на почетку часа одлагани телефони УКОЛИКО нису потребни за тај час. Она каже да мора постојати нека врста договора и консензуса.
„Храна је основна физиолошка потреба па опет не једемо на часу. То јесте ствар договора. Кад треба шестар за математику, носите шестар. Али то ће ићи јако тешко с децом која су то већ навикла. Зато је потребно од најранијег узраста уводити таква правила и деца се онда навикну. За све то је потребно време, едукација, системско увођење, рад са родитељима, наставницима, децом.“ – објашњава Мирковић.
Она подсећа и на то да деца млађа од 18 месеци не би смела да користе уређаје који су повезани на интернет. Али да деца данас, чим се чују да негодују, у паркићу, ресторану, чекаоници, одмах добијају уређај у руке не бисмо ли купили мало мира.
„Друштвене мреже деца имају већ са седам година иако немају свест о томе шта је то заправо. И ту већ креће учење детета да лаже и лажно се представља, када приликом отварања профила оставља лажне податке о години рођења. Већ са осам или девет година већина је на Инстаграму или Јутјубу. Родитељи морају бити много свеснији одговорности кад детету дају тако снажан алат у руке. Али родитељи немају ту свест.“ – каже ова психолошкиња.