Ана Стевановић: Министре, школа почиње за три недеље

Док је министар Шарчевић очигледно на распусту и изгледа да се не узбуђује превише зато што је до првог септембра остало око три недеље, чини се да су родитељи и наставници на ивици живаца зато што не знају како ће се настава одвијати због пандемије. Додатну забуну уноси и то што се у јавности најмање једном недељно појаве поједине најаве и не одмакне се даље од тога. Једино што радује јесте то да представници Владе, кризног штаба али и поједини у министарству просвете изгледа помно прате оно што ми износимо, па већ наредног дана понове то исто и успут промаше суштину, као што је то уобичајено када се преписује.

Претходно је министар Шарчевић рекао да ће Министарство правити планове и упутства које ће потом доставити школама. Прошле недеље смо истакли да је то погрешан начин зато што свака школа најбоље познаје број ученика, наставника, као и сопствене просторне и техничке капацитете према којима треба да прави планове. Већ сутрадан је усвојен план странке Слободе и правде, а већ се могао чути како на седницама кризног штаба, тако и од премијерке Брнабић.

Многи ипак и даље имају дилему да ли треба отворити школе првог септембра или наставити са онлине наставом. Подсетимо, у марту месецу је затварање школа било оправдано зато што се о вирусу није знало готово ништа. Након скоро шест месеци, нека знања су стечена, а циљ је двострук – заштитити децу и наставнике од заражавања, али и наставити континуитет у образовању и учењу који се не може остварити без надзора наставника и учитеља. Стога, уколико здравствена ситуација буде побољшана у наредне две недеље, предлажемо да школе почну са радом уз одређена прилагођавања.

Поред овог, шта још предлажемо? Анализирали смо добра решења и позитивне праксе европских земаља у којима је школа у доба короне изврсно функционисала и у којој се настава несметано одвијала уз одговарајућа прилагођавања. У појединим европским земљама су применили мере чији је циљ сужавање и смањење контаката, стога су повећали број улаза у школе уз одређене термине током којих је омогућен улазак ђака. Где постоје могућности, већи број улаза намењен је ђацима, а наставном и техничком особљу мањи. Циљ је да се на што је могућу мању меру сведу контакти, тако да су ученици нижих разреда током дана искључиво са својом учитељицом и другарима из разреда. Прилагођавања распореда часова онемогућавају се сусрети на одморима са децом из других разреда. Иако ова мера може деловати помало сурово, њен циљ је да се контролишу контакти у случају заражавања.

Што се тиче ученика виших разреда, предлажемо мере које се односе на сам програм. Током једног дана, ученици би имали по 2 или 3 двочаса истог предмета, тако да уместо да буду у контакту са шесторо наставника, биће само са троје. У вези са програмом би требало да дође до смањивања обима градива. Правило које се у Србији може применити, односи се и на наставу на отвореном. Клима нам је таква да током јесени имамо лепо време, тако да је настава у природи више него пожељна и могућности за то постоје у готово сваком селу, општини или граду. Када говоримо о Београду, готово сви часови друштвених предмета се могу одвијати напољу, као и часови биологије који се примера ради, могу одржавати у Ботаничкој башти, или пак Зоолошком врту, а часови историје на окалитетима важним за то место или град. Наравно, ово су само поједини предлози и смернице у чијем правцу треба размишљати.

Универзалне препоруке које смо изнели протекле недеље, а које су јуче редом дословно поновили и чланови кризног штаба, јесте да свака школа треба да има особу задужену за мерење температуре деци на улазу у школу. Поставља се и питање шта ће бити са наставницима који су старији од 60 година и са онима који болују од хроничних болести. Они би требало да раде од куће и преусмере се на онлине наставу и нико од њих не сме током предстојећег периода да буде отпуштен. Заједно са тиме, требало би запослити млађе колеге који ће бити више него важни у случају да постоји потреба да се повећа број одељења смањењем дозвољеног броја ученика у разреду. Неко се може запитати где пронаћи новац за овакве ствари, али имајући у виду колико се државне паре бацају на непотребне ствари попут ракета, авиона и осталих чудеса, јасно је да новца има, само да се мора преусмерити на најважније ствари попут образовања које треба да је у врху приоритета сваког разумног и успешног друштва.

Поред овога, свака школа најбоље зна колико има деце којој је потребна наша подршка или подршка асистената. Ту су и деца која се школују у систему инклузије, деца са инвалидитетом, као и деца која похађају издвојена одељења или пак путују километрима до школе. Једино школе могу створити планове и решења за ову децу, а никако Министарство просвете. Стога, ово су неки од наших планова и позивамо Министарство да их слободно препише и примени пошто је нама члановима Странке слободе и правде, за разлику од њих, школовање деце, њихово здравље, као и здравље наставника и родитеља – приоритет.

Пише Ана Стевановић

Извор: Директно